Sumrak ere štampanih glasila

Ova tehnološka promena načina informisanja redefiniše i ulogu urednika, pošto internet omogućuje korisnicima da sami budu urednici sadržaja koji ih istinski zanimaju, da gledaju i čitaju ono što ih zanima, onoliko dugo i u vreme koje sami odaberu. Internet dovodi u pitanje i serviranje zvanične istine u udarnom dnevniku javnog servisa, ili praktičnu primenu maksime da ono što nije objavljeno u novinama, kao da se nije ni dogodilo. Kakve to promene sa sobom nosi, nije teško zaključiti: vreme kontrolisanog informisanja, svemoćnih urednika koji odlučuju o tome šta ide, a šta ne ide u etar ili novine, vreme moćnih korporacija koje putem finansijskih poluga moći kontrolišu menadžment i urednike mejnstrim medija, neminovno odlazi u nepovrat. Biti brz u shvatanju te promene, za medije znači pre svega promeniti shvatanje sopstvene uloge.

Kao što se u srpskom jeziku i danas koristi reč olovka, iako nijedno sredstvo pisanja koje danas koristimo, u sebi ne sadrži olovo, tako je i pojam novinar odavno izgubio značenje čoveka koji piše za novine. Zajednički imenitelj ove dve lingvističke začkoljice upravo je verovanje u olovo kao preduslov informisanja, verovanje da je od samog sadržaja i profesionalne veštine, važnije imati crne prste od olova iz novina uz obaveznu jutarnju kafu. Jer, mnogo je lakše povlađivati navikama i besmislenim ritualima nego kod sopstvenih čitalaca stvarati nove navike, nudeći im nove medijske sadržaje. Ovo je neizbežna lekcija koju su štampani i elektronski mediji širom sveta već naučili. Vašington post, sa svojom tradicionalnom formom istraživačkog novinarstva, vekovnom novinarskom tradicijom i brojnim dobitnicima Pulicerove nagrade, jednostavno ne bi mogao da opstane bez sopstvenog centra za obuku srednjoškolaca za prijemne ispite na američkim univerzitetima. U Srbiji, koja ima tradiciju udvoričkog i režimskog novinarstva, pisanja za račun i o trošku vlasti, vekovnu tradiciju samo jednog lista koji je većim delom svog postojanja bio prvenstveno propagandni servis različitih režima, a tek ponekad medij koji služi potrebama svojih čitalaca, svest o tome da novinarski i urednički ručak neko mora na slobodnom tržištu da plati, teško se prihvata. Ekonomska kriza će proći, ekonomije će se oporaviti, ali je suludo verovati da će i u najbogatijoj ekonomiji moći da opstanu oni mediji koji se drže logike da je ako se nešto ne čita ili ne gleda, to dokaz da postoji neki problem u društvu, a ne da je reč o nesposobnosti medija. Takav pogled na sopstvenu medijsku ulogu, taj mentalitet odraslih ljudi koje izdržavaju roditelji, ili večitih studenata čije studiranje uvek neko drugi plaća, poklekao je pred nemilosrdnim prilivom konkurencije koja je stigla u liku interneta. Vašington post, suočen sa bankrotom postojećeg modela finansiranja zasnovanog na oglasima i prodatom tiražu, nije tražio pomoć od američke vlade, već je broj zaposlenih prilagodio vremenu u kome živi, zatim investirao u nove tehnologije i medijske proizvode, i sam obezbedio sebi alternativne izvore prihoda koji garantuju finansijsku održivost novina na tržištu. Pa makar to značilo da će obučavati srednjoškolce za prijemni ispit.

Naravno da istina često nije isplativa, da stvara mnogo problema, ali mediji koji danas imaju reputaciju uticajnih, ozbiljnih i velikih, nisu to postali samo zato što su bili dobri kao novinari, već pre svega zbog toga što su našli model da svoju uređivačku nezavisnost učine finansijski održivom. Upravo zato glavni izazov tehnološke tranzicije medija pre svega je finansijske prirode, sveden na traženje odgovora na pitanje kako veliki broj čitalaca i gledalaca na internetu „konvertovati“ u izvor ozbiljnih prihoda. Izazov je utoliko veći što je internet medij koji ne trpi preveliku kontrolu informacija, dovoljan je jedan korisnik koji će platiti neki novinski ili video sadržaj na internetu, i onda ga za sve ostale učiniti potpuno besplatnim tako što će ga staviti na svoj Fejsbuk profil ili Jutjub nalog. Obezbediti da neki sadržaj na internetu bude plaćen i čitan, ali ne i kopiran, graniči se sa pravljenjem drvenog gvožđa. Upravo zato, nijedan model kontrolisanog i plaćenog informisanja na internetu nije zaživeo u dovoljnoj meri, tako da je internet i sada, ali i u doglednoj budućnosti, pre svega medij koji je besplatan. Naplatiti sadržaj na besplatnom mediju, ipak nije nemoguće.

Dvadeset deveta konferencija Danas konferens centra „Informacione tehnologije i budućnost medija u Srbiji“ ukazala je na još jedan način koliko se stvari u medijskoj sferi brzo menjaju. Pre samo dve godine bilo je nezamislivo, gotovo na nivou naučne fantastike, verovati da će dnevni list Danas biti u stanju da pored novina, produkuje prvoklasni veb portal sa mnoštvom video sadržaja i vestima iz sata u sat, sedam dana u nedelji, zatim na desetine velikih konferencija ili tri linije televizijskih emisija na tri različite televizije. Od vremena kada se o Danasu prezirno govorilo kao o novinama od juče, do vremena kada Danas sa svojim čitaocima komunicira putem novina, interneta, raznih video servisa i televizija, prošlo je samo dve godine. Bez velikog novca, bez tajkunskog finansiranja i namirivanja, bez državnih subvencija, upravo po modelu opisanom na početku, da u svetu novih medija ne jedu veliki male, već brzi spore. Nova polusezona konferencija Danas konferens centra, zatim televizijske emisije na novim TV kanalima, kao i inovirana veb strana Danas konferens centra, nove usluge u oblasti organizovanja različitih događaja, predstavljaju samo logičan nastavak jednog potpuno prirodnog procesa medijske evolucije Danasa kao štampanog medija. Medija kome ne treba olovo da bi bio dobar servis svojih čitalaca, medija koji istinski služi potrebama društva i čitalaca kojima se obraća, bez potrebe da ga iko sa strane veštački održava u finansijskom životu. Upravo zato, pitanje uticaja informacionih tehnologija na budućnost medija nije u domenu fatalizma, neminovnog internet cunamija koji vodi u bankrot, već u kreativnosti samih medija da se dovoljno brzo, i dovoljno kvalitetno, prestroje ka modelu poslovanja koji je istinski održiv, i primeren vremenu u kome živimo.