Suočavanje sa strahom

Pritisci na zemlje u razvoju, za koje su mnogi mislili da su se „izolovale“ od ostatka sveta, intenzivirani su jer su im potrebni inostrani krediti. Kako je strah zahvatio potrošače, kompanije i države širom sveta, rasprava je skrenula sa umerene recesije u naprednim zemljama, na veliku svetsku depresiju. Prisutan je osećaj nemoći da išta može da se preduzme da se spreči. Šta se događa? Da li su mere koje su preduzete pre dve nedelje da bi se spasili finansijski sistemi bile pogrešne? Apsolutno ne. Obezbeđivanje likvidnosti, rekapitalizacija banaka, usaglašavanje osiguranih depozita u naprednim zemljama, sve su to bile ispravne i potrebne mere. Ali one su samo prvi deo onoga što treba preduzeti. U naprednim državama pad vrednosti imovine i strah od onoga što će doći uzdrmali su poverenje potrošača i kompanija. Opada potrošnja, a kompanije smanjuju investicije. Finansijska kriza kreirala je oštar pad potražnje koji ekonomisti nazivaju „Kejnsova recesija“. Da bi se poverenje ponovo oživelo nema alternative osim da se upotrebe makroekonomska sredstva da bi se pojačala potražnja i održala proizvodnja. Monetarna politika može da se koristi u zemljama u kojima su kamatne stope i dalje visoke, ali verovatno će njena efikasnost u vreme problema s kreditima biti ograničena. Zbog toga fiskalna politika mora da ima centralnu ulogu. Fiskalna ekspanzija uvek je rizična jer povećava i zaduženost i kasniju opasnost. Međutim, imajući u vidu gde se nalazimo, koristi prevazilaze troškove u državama s podnošljivim dugom.

Zemlje u razvoju suočavaju se sa dodatnim problemom. Ne samo da moraju da se bore sa izgledima da će im opasti izvoz i poverenje, takođe su i poslednje žrtve finansijske krize koja je počela u Sjedinjenim Američkim Državama, prešla na Evropu i sada se prelila i izvan njihovih granica. Strane banke smanjuju kredite. Strani investitori vraćaju svoje fondove u matične zemlje u neviđenom obimu. Ironija je da su mere, preduzete da se reši problem krize u naprednim zemljama, vraćanje novca kući učinile još atraktivnijim, čime su otežale život zemljama u razvoju. U nameri da spasu svoje finansijske sisteme i ukupnu tražnju, zemlje u razvoju moraju da budu spremne da preduzmu slične mere onima koje su preduzele napredne države. Međutim, prosperitet mnogih od zemalja u razvoju postignut je zahvaljujući pristupu svetskom kapitalu. Iznenadno zaustavljanje dotoka tog kapitala predstavlja jak udarac i postavlja posebne izazove koje te zemlje ne mogu same da reše. Zbog toga napredne zemlje moraju da budu spremne da obezbede potrebno finansiranje i da to učine u velikom obimu. Alternativa tome je mogućnost da dođe do problema s vraćanjem dugova, kontrole banaka i protekcionizma, što predstavlja ishod koji bi unazadio te zemlje, kao i celokupnu svetsku ekonomiju, u narednim godinama.

Međunarodni monetarni fond ima novac za to u iznosu do 250 milijardi dolara. Pokrenuli smo unutrašnje procedure i kapacitete koji će nam omogućiti da te resurse brzo obezbedimo. Osim toga, Fond radi na novoj liniji likvidnosti kako bi se odmah obezbedili resursi za veoma uspešne zemlje u razvoju sa dobrim politikama i pokazateljima. To bi trebalo da ulije poverenje investitorima. Međutim, imajući u vidu obim protoka kapitala, pozivam i vlade i centralne banke naprednih država da obezbede paralelno finansiranje za programe MMF za odgovor na krizu. Takođe sam uveren u potrebu da se pronađu načini da se u igru ubace i resursi zemalja s velikim rezervama. Fond će odigrati svoju ulogu, ali sve ove akcije potrebne su da bi se ojačao kredibilitet koordinisanog globalnog odgovora na krizu. Takođe, moramo da mislimo unapred, posebno zbog zemalja s niskim prihodima u Africi. Zbog njihovog ograničenog učešća na međunarodnim finansijskim tržištima te zemlje bile su, za sada, na neki način zaklonjene od oluje, ali to je zatišje koje verovatno neće potrajati. Mnoge države s niskim prihodima imaće problema zbog pada cena sirovina. Druge, uključujući one koje su postajale nova granica među rastućim tržištima, suočiće se sa otežanim pristupom inostranom kapitalu. Njima će takođe biti potrebna pomoćmeđunarodne zajednice. Pozajmice MMF i globalnih razvojnih banaka, kao i održavanje donatorske pomoći na sadašnjem nivou, biće od suštinskog značaja ako želimo da izbegnemo nove ljudske tragedije. Dinamika straha je potencijalno katastrofalna, ali ta dinamika može da se slomi. Koliki god bili problemi u finansijskom sistemu, veliki napredak tokom godina u oblasti tehnologije, produktivnosti i socijalni napredak (prave osnove) jesu istinski dokaz moći globalizacije kao snage za postizanje dobra. Možda je prekasno da se izbegne recesija u naprednim zemljama i usporavanje u zemljama u razvoju i zemljama s niskim prihodima, ali nije kasno da se izbegne globalna depresija.

Dominik Stros-Kan, direktor Međunarodnog monetarnog fonda

Copyright: Project Syndicate

Danas ima ekskluzivno pravo objavljivanja u Srbiji