Dosadašnje rasprave pokazale su da na najavljene izmene i dopune Zakona o radu negoduju pre svega predstavnici sindikata. Najviše negativnih reakcija izazvao je predlog da se ukinu otpremnine za čitav staž. Procenjuje se da bi to dodatno ugrozilo ionako težak položaj radnika koji bi mogli da ostanu bez posla. Da li će taj predlog biti korigovan i u kom pravcu bi mogle da idu korekcije u razgovoru za Danas otkriva Zoran Martinović, državni sekretar Ministarstva rada, zapošljavanja i socijalne politike.
– Jedna od nezaobilaznih tema u razgovorima sa našim socijalnim partnerima svakako je i način isplate otpemnina prilikom proglašenja tehnoloških viškova. Predstavnici poslodavaca su odlučni u naporima da dokažu da je sadašnje rešenje neodrživo jer ih dodatno opterećuje, kada se suoče sa teškoćama u poslovanja i kada su prisiljeni da smanjuju broj zaposlenih. Stav predstavnika države je da isplata otpremnine samo za godine staža provedene kod poslodavca koji je isplaćuje predstavlja pravedno rešenje. Argumente za tu tvrdnju trebalo bi potražiti u činjenici da u uporednim zakonodavstvima ne postoje odredbe po kojima se tehnološki viškovi isplaćuju za sve godine radnog staža, uz mogućnost da različiti poslodavci istom zaposlenom vrednuju iste godine staža više puta tokom radnog veka. S druge strane, zaposleni sa dužim stažom koji su ostali bez radnog mesta teško će pronaći novi posao jer poslodavci strahuju da će u slučaju prestanka potrebe za njihovim radom biti prinuđeni da im isplate visoke otpremnine. Činjenica je, takođe, da je ovaj institut često zloupotrebljavan, pogotovo u javnom sektoru.
Da li to znači da će, ukoliko ovaj predlog bude prihvaćen, to značiti šansu za sve veću armiju otpuštenih radnika starijih od pedeset godina da dođu do novog radnog mesta?
– Naš stav je da će to pospešiti zapošljavanje starijih osoba koje poseduju kvalifikacije i veštine potrebne na tržištu rada. Smatramo, takođe, da bi i sindikalne organizacije trebalo da uvaže tu realnost. U razgovorima sa predstavnicima sindikata stekli smo utisak da je to pitanje moguće usaglasiti. U tom slučaju uneli bismo zaštitnu odredbu da se kod statusnih promena u preduzećima mora uvažiti i radni staž koji je ostvaren kod pravnog prethodnika.
I predlog da se rad na određeno vreme produži sa jedne na tri godine, za šta se, inače, zalažu poslodavci, neprihvatljiv je sindikatima. Koji su argumenti u prilog tom zalaganju i kakav je stav Ministarstva?
– U većini drugih zemalja rad na određeno vreme traje dve ili tri godine. Iako je u našem zakonu taj period utvrđen na 12 meseci, u praksi se rad na određeno vreme produžava na nekoliko godina, tako da je možda nepotrebna polemika oko legalizovanja stanja koje je postalo pravilo. Ali, bez obzira na to koji period rada na određeno bude prihvaćen, moguće je uvesti izuzetke, recimo kod novoosnovanih poslodavaca, zatim za zapošljavanje lica starijih od 55 godina, kao i za rad na određenom projektu dok traje projekat… Osim toga, ovo pitanje je u direktnoj vezi sa načinom isplate otpremnina, tako da bi se to, ukoliko se smanji opterećenje poslodavaca prilikom otpuštanja, moglo odraziti i na češće zaključivanje ugovora o radu na neodređeno vreme. Kada bi se sprovela anketa među nezaposlenima, za njih bi sigurno bila prihvatljivija opcija što duži period rada, bez obzira na to što je zaključen na određeno vreme. Verujem da se i u vezi s tim pitanjem može pronaći rešenje prihvatljivo za sve strane.
Ima se utisak da se i sindikati i poslodavci slažu s konstatacijom da bi inoviranim Zakonom o radu trebalo podstaći zapošljavanje i suzbiti sivu ekonomiju. Problem je, međutim, što su putevi do tog cilja različiti. Mogu li se novim zakonskim rešenjima pomiriti interesi poslodavaca i radnika? Koja je formula za to?
– U vreme ekonomske krize neophodno je da se i u oblasti radnog zakonodavstva ponude rešenja koja će, na kraći ili duži rok, dati određene efekte. Konsenzus u vezi sa uvođenjem fleksibilnijih oblika rada sigurno bi se pozitivno odrazio na povećanje zaposlenosti. U kojoj meri, to ćemo videti. Činjenica je da bi recimo smanjenje poreskih opterećenja uticalo na smanjenje sive ekonomije. Svaki oblik radnog angažovanja koji je zakonom uređen višestruko je bolji od rada na crno. Ipak, neće biti jednostavno postići saglasnost oko najznačajnijih izmena. U ambijentu kada se prava zaposlenih svakodnevno krše, razumljive su i rezerve koje iskazuju sindikati, bez obzira na to što su mnogi predlozi predstavnika kapitala i nužni i opravdani.
Kada bi konačna verzija predloga izmena i dopuna Zakona mogla da bude gotova i da li je tačno da su sa sadržajem tog dokumentom upoznati predstavnici Međunarodnog monetarnog fonda koji su ovih dana boravili u Srbiji?
– Imajući u vidu sve što je do sada predloženo ili uočeno, a uvažavajući i međunarodno prihvaćene obaveze, u Ministarstvu rada, zapošljavanja i socijalne politike sistematizovan je širi obim potencijalnih izmena, sa kojima su, načelno, upoznati i predstavnici MMF-a. Najkasnije do kraja oktobra planiran je sastanak tripartitne radne grupe, koja bi trebalo da usaglasi konačnu radnu verziju tog dokumenta, koja će poslužiti kao platforma za pregovore. Proces pregovaranja mora biti intenziviran, kako bismo do kraja godine izašli sa konkretnim rezultatima.
Ne sme biti pobednika i poraženih
Da li je opravdan strah predstavnika radnika da bi najavljene izmene Zakona o radu mogle da budu isključivo u korist poslodavaca i da će umanjiti ionako minimalna prava zaposlenih?
– Imajući u vidu činjenicu da izmene Zakona potenciraju poslodavačka udruženja, dok sindikati zagovaraju doslednu primenu postojećih odredaba, na prvi pogled se stiče utisak da izmene idu u pravcu koji će više zadovoljiti poslodavce. U ovom procesu ne sme biti pobednika i poraženih, ali može biti više ili manje zadovoljnih. Uloga predstavnika države je da uspostave ravnotežu između suprotstavljenih interesa, kako bi se pronašlo rešenje najprihvatljivije za naše uslove.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
