Svaku treću medicinsku uslugu sami plaćamo

Po ukupnom izdvajanju za zdravstvo u odnosu na BDP Srbija je bliža Nemačkoj ili Austriji (11 odsto BDP-a) ili Sloveniji (devet odsto) nego Albaniji, Crnoj Gori, Rumuniji i Makedoniji, koje izdvajaju šest odsto BDP-a, Mađarskoj sa sedam odsto BDP-a ili recimo Hrvatskoj i Bugarskoj, koje izdvajaju osam odsto BDP-a za zdravstvo.

Međutim, kada se pogleda koliko je to stvarno novca, to je jako malo, svega 633 dolara po stanovniku Srbije (prema poslednjim dostupnim podacima Svetske zdravstvene organizacije za 2014. godinu). U Hrvatskoj se izdvaja 1.050 dolara po stanovniku, u Sloveniji 2.161 dolar, Mađarskoj 1.037 dolara, Bugarskoj 662 dolara, Rumuniji 557 dolara, BiH 464 dolara, Crnoj Gori 458 dolara, Makedoniji 354 dolara, a najmanje u Albaniji – svega 272 dolara po stanovniku godišnje.

Lončar „duplirao“ stvarnost

Otuda je teško zaključiti na šta je ministar zdravlja Zlatibor Lončar mislio kada je rekao da država „godišnje potroši 1.100 evra na zdravstvenog osiguranika, dok prosečan osiguranik plaća 200 evra godišnje za zdravstvo“. Preciznije tumačenje nismo uspeli da dobijemo jer dva dana nismo uspeli da stupimo u kontakt (putem mobilnog telefona i imejla) sa portparolom Ministarstva.

Ono što je zanimljivo jeste da što je zemlja siromašnija to veći procenat troškova za lečenje plaćaju građani iz svog džepa. Tako se Srbija nalazi u grupi (siromašnih) zemalja u kojoj građani sami moraju da plate skoro 40 odsto od cene zdravstvenih usluga koje koriste, iako često vlada uverenje da imamo besplatno zdravstvo. Naravno, ni onih ostalih 60 odsto troškova koji se odnose na državne, besplatne zdravstvene usluge, ne plaća niko drugi nego opet građani, kroz doprinose za zdravstveno osiguranje koje svaki zaposleni izdvaja iz svoje bruto plate.

U regionu, građani iz svog džepa (u apoteci, za privatne analize, zubara, preglede…) najviše za zdravstvo izdvajaju u Albaniji, čak 50 odsto, zatim u Bugarskoj i Crnoj Gori 44, odnosno 43 odsto od ukupnih izdvajanja za zdravstvo. Iza njih su Srbija i Makedonija, u kojima građani izdvajaju 37 odsto od ukupnih troškova za zdravstvo. BiH je znatno ispod toga sa 28 odsto.

S druge strane u Hrvatskoj je to svega 11, u Sloveniji 12 odsto, u Češkoj 14 odsto. Kada se pogledaju najbogatije evropske zemlje, recimo u Nemačkoj građani iz džepa plaćaju svega 13 odsto ukupnih troškova za zdravstvo, a u Francuskoj samo šest odsto.

Trošimo malo, ali neefikasno

Vladimir Ristanović, profesor na Visokoj školi za poslovnu ekonomiju i preduzetništvo, ističe da je naš sistem finansiranja zdravstvene zaštite godinama neefikasan.

„I pored visokog izdvajanja za zdravstvenu zaštitu iz BDP-a sistem ne uspeva da obezbedi stepen zdravstvene zaštite koji odgovara tako visokom učešću u BDP-u. Činjenica je da stepen razvijenosti zemlje određuje karakter i kvalitet zdravstva svake zemlje, ali efikasnost je nešto drugo. Važno je pitanje kako sa raspoloživim, a oskudnim resursima i kapacitetima postići što viši stepen zdravstvene zaštite“, napominje Ristanović dodajući da, iako izdvajamo visok procenat BDP-a, problem je što je taj BDP nizak.

Osnovni problem je nedostatak sektorske strategije u zdravstvu. On ističe i da zdravstvene usluge ne odgovaraju ukupnim ulaganjima u zdravstvo jer se novac manjim delom troši na zaštitu i preventivu, a većim delom na stare dugove i zarade zaposlenih.

SMS i u Crnoj Gori i BiH

Pošto već izdvajamo dosta za zdravlje, pitanje je otkud lečenje dece SMS-ovima, da li je to pokazatelj propasti države ili predmet zloupotrebe, kao što je poručio pre nekoliko dana predsednik Srbije Aleksandar Vučić.

Vučić je u jednom od obraćanja medijima na sve teme rekao da „neki njegovi politički neistomišljenici šta god da se desi – počnu da govore o bolesnoj deci. Bolesne dece ima i, nažalost, biće, ne mogu da se izleče sva deca na svetu“, rekao je Vučić i primetio da se u svim zemljama leči i preko SMS poruka, „mnogo više nego u Srbiji, zato što tamo mora da se plaća privatno zdravstvo“.

Od 2014. godine od kada funkcioniše Budžetski fond za lečenje u inostranstvu, država je u ove namene izdvojila 13,6 miliona evra na oko 1.600 pacijenata, rekao je Vučić, poredeći to sa svega milion evra koliko je skupljeno SMS-om. Situacija je ipak malo drugačija, pa je tih milion evra skupila samo organizacija Budi human i to samo u 2016. godini, a od osnivanja 2014. do sada za lečenje, mahom dece, u inostranstvu skupljeno je 403,4 miliona dinara, odnosno nešto manje od 3,5 miliona evra. Kao što znamo u Srbiji su prisutne i druge humanitarne organizacije koje prikupljaju novac za medicinske potrebe pacijenata koje ne može da pokrije srpski zdravstveni sistem.

Međutim, Vučić je delom i u pravu jer se zaista i u inostranstvu prikupljaju pare za lečenje. Slične organizacije kao u Srbiji postoje i u okruženju, BiH i Crnoj Gori. Međutim, i u SAD preko „kraudfanding“ internet sajtova preko kojih svako može da zatraži od internet zajednice finansijsku pomoć za bilo koji projekat, oko polovine svih zahteva se odnosi na medicinske terapije ili intervencije. Prema jednom istraživanju, od dve milijarde dolara prikupljenih na sajtu Gofundme u 2016. godini 930 miliona dolara je prikupljeno za medicinske potrebe. Na nekim drugim sajtovima iste namene medicinske potrebe su činile 70 odsto ukupno prikupljenih sredstava.

Budžetski fond uspešan

Od osnivanja Budžetskog fonda situacija sa lečenjem, pre svega retkih bolesti se dosta popravila, ali i dalje ima mesta za napredak.

Bojana Mirosavljević, majka male Zoje koja je preminula od Batenove bolesti, kaže za Danas da joj se svakodnevno javljaju ljudi čija deca boluju od retkih bolesti. Ona se izborila za usvajanje Zojinog zakona, kojim se država i lekari obavezuju da kada se detetu u Srbiji ne može postaviti dijagnoza u roku od šest meseci, onda se o trošku države obezbeđuje dijagnostika u stranim laboratorijama.

– Od 2013, kada je Zojin zakon stupio na snagu, preko Budžetskog fonda za lečenje, u inostranstvo je poslato oko 500 dece na dijagnostiku i lečenje. Koliko sam upoznata, Budžetski fond do sada nije nikog odbio, ali je problem loša sistemska organizacija. Naime, da bi neko dobio sredstva preko tog fonda, prvobitno treba da ga odbije Republički fond za zdravstveno osiguranje. Onda se ponovo sakuplja dokumentacija, dostavlja Ministarstvu zdravlja, obrazuje stručna komisija… Sve to traje i do nekoliko meseci, a kod teških i retkih bolesti svaki minut je bitan – naglašava Mirosavljevićeva. Ona dodaje da je potrebno naći rešenje kako bi se skratilo vreme i procedure pre upućivanja dece na lečenje u inostranstvo.

Lekar i bivši predsednik skupštinskog odbora za zdravstvo Dušan Milisavljević kaže da Budžetski fond za lečenje u inostranstvu dobro funkcioniše, ali da pitanje lečenja dece nikako ne treba politizovati.

– Pre svake akcije koja se pokrene putem društvenih mreža, roditelji bi trebalo detaljno da se raspitaju da li su iscrpljene sve mogućnosti lečenja u Srbiji, odnosno da li Fond može finansijski da pomogne. Ako takva mogućnost ne postoji, opravdano je sakupljanje novca na drugi način. O tome ne treba polemisati, niti tu temu politizovati – ukazuje Milisavljević. On dodaje da je zdravstvo u Srbiji godinama urušavano, i da bi trebalo raditi na tome da se što veći broj intervencija i lečenja obavlja u Srbiji, a ne da se deca šalju u inostranstvo.

– Neophodno je ulagati u opremu, ali i sprečiti mlade ljude, stručnjake, da odlaze u inostranstvo. Uslovi rada lekara u Srbiji moraju da se poboljšaju. To je rešenje na duže staze – zaključuje Milisavljević.