Švedski model "izbacivanja" keša

Ili, da plati 360, umesto 5.360, dinara takse za nabavku vatrenog oružja sa olučenom cevi – i da dobije dozvolu? Ili, da plati 120, umesto 6.120, dinara takse za rešenje imena, oznake i pozivnog znaka broda – i da dobije rešenje? Može, ma koliko to izgledalo nemoguće. Može li država da primeti prevaru? Ne može. Za sve su krive – opšte uplatnice. One su postale noćna mora srpskih javnih finansija. Uplatnica, inače, služi kao dokaz plaćanja za određenu uslugu države a sve češće nesavesni građani koriste je da bi – prevarili državu. Tako državne institucije ubiraju manje prihode i državni budžet iz godine u godinu ostaje uskraćen za sve veće sume novca koje se mere desetinama miliona dinara. Iako postoji neka vrsta prećutnog dogovora da se o tome javno mnogo ne govori, mehanizam zloupotreba opšte uplatnice vrlo je jednostavan. Postoje, uglavnom, dva „kreativna“ modela prevare. Jedan izgleda ovako: građaninu treba uverenje, potvrda ili rešenje koje košta 1.200 dinara. On tu uslugu treba da plati opštom uplatnicom u banci, pošti i odnedavno u menjačnici. On popuni uplatnicu na 200 dinara i toliko uplati. A zatim od banke do šaltera (recimo) Opštine naknadno upiše broj 1 ispred 200 i tako prepravljenu uplatnicu (na iznos od 1.200 dinara) pokaže na opštinskom šalteru kao dokaz.

Druga prevara je storniranje uplatnice. Građanin uplati pun iznos takse, pokaže ga kao dokaz na šalteru i čim dobije uverenje (potvrdu ili rešenje) vrati se nazad na uplatno mesto i stornira uplatu. Ta manipulacija ranije je bila manje dostupna jer se plaćalo uglavnom u banci ili pošti ali se odomaćila od kada su menjačnice dobile mogućnost da primaju uplate jer je s vlasnikom menjačnice lakše dogovoriti stopiranje plaćanja. Šalterski službenik prihvata falsifikovanu, ili kasnije storniranu uplatnicu, kao dokaz o uplati jer ne može u realnom vremenu da proveri da li je novac zaista legao na račun. A ni kasnije državni organi i institucije kojima je uplaćen novac za obavljenu uslugu nemaju kapacitete da naknadno proveravaju svaku uplatu i sudski gone prevarante. Vrh ledenog brega prevara s opštim uplatnicama izbio je na površinu i postao javni problem sredinom ove godine kada je policija uhapsila desetine ljudi sumnjičeći ih da su oštetili državu (budžet) za višemilionske sume dinara. Prevaru su već dve-tri godine unazad praktikovali vlasnici agencija za registraciju vozila a žrtve su (pored države) bili i vlasnici automobila koji su u tim agencijama plaćali registraciju i dobijali uredno pečatirane uplatnice za plaćanje taksi s kojima su odlazili u policijsku stanicu i dobijali nalepnicu. Iako je na prvi pogled sve bilo normalno, ipak nije bilo tako jer su na uplatnicama bili lažni pečati banke. To znači da agencije nisu uplaćivale takse u republički budžet, već su vlasnici agencija prisvajali taj novac.

Višegodišnje „kreativno“ potkradanje države i budžeta, u kome učestvuju građani i preduzetnici, nametnulo je pitanje kako sprečiti manipulacije s uplatnicama kao dokazom da je državnim organima i institucijama plaćena tražena usluga, prepoloviti redove pred šalterima, osloboditi se još jednog nepotrebnog oblika „papirologije“ i smanjiti sivu ekonomiju. Za rešenjem uveliko tragaju i država i zainteresovani „igrači“. Država smatra da će taj problem minimizirati uvođenjem eUprave i digitalizacijom. Do kraja ove godine Vlada treba da usvoji Akcioni plan za sprovođenje strategije eUprave za 2017. i 2018. godinu čiji je deo i elektronsko plaćanje na šalterima državnih institucija. Koliko se u tom poslu kasni pokazuje činjenica da Vlada tek sada usvaja plan za projekat koji bi trebalo da već bude na polovini realizacije. Nije zanemarljiv podatak da Direkcija za eUpravu treba da do kraja godine omogući elektronsko plaćanje usluga koje su na njenom portalu, ali tu nisu obuhvaćene sve administrativne usluge za čije korišćenje građani plaćaju bankama i poštama proviziju od 35 do 10.000 dinara.

S druge strane, tridesetak najvećih kompanija iz IT, telekomunikacionog, trgovinskog i finansijskog sektora (okupljenih u Saveza za eUpravu Nacionalne alijanse za lokalni ekonomski razvoj) zalažu se za švedski „model bezgotovinskog društva“, odnosno postepenog (do potpunog) izbacivanja keša iz upotrebe i prelaska na „plastiku“ (kartice) i mobilne telefone. Švedska je prva zemlja u svetu koja je proklamovala da do 2030. godine potpuno izbaci keš iz upotrebe i na tom poslu ozbiljno radi. Centralna banka iz godine u godinu smanjuje količinu keš novca u opticaju – 2009. bilo je 106 milijardi kruna, a 2016. godine – 80 milijardi. Trenutno se za samo dva odsto svih uplata koristi fizički novac, a Centralna banka Švedska očekuje da će do kraja ove decenije taj postotak pasti na 0,5 odsto transakcija. I da 900 od 1.600 podružnica banaka u više neće imati gotovinu. Inače, sve veću konkurenciju karticama prave mobilni telefoni. Primera radi, vodeće švedske banke (Danish bank, Handelsbanken, ICA Banken, Lansforsakringar, Nordea, SEB, Skandia, Sparbanken Sid, Svedbank, Sparbankern i Alandsbanken) uveliko koriste swish uslugu plaćanja posredstvom mobilnog telefona. U novembru je preko swisha obavljeno 21,5 miliona plaćanja, a tu aplikaciju preuzelo je 133.147 novih korisnika. I swish i „plastiku“ sve više preferiraju ulični prodavci i crkve u Švedskoj. Država raznim beneficijama podstiče bezgotovinsku ekonomiju jer joj je tako olakšano prikupljanje poreza. I u takvom društvu kao što je švedsko postoji neobičan problem. Naime, državne institucije još prihvataju gotovinu kojom građani plaćaju usluge države.

Iako je Vlada započela uvođenje elektronske uprave Srbija je još daleko, generalno gledano, od blagodeti bezgotovinskog društva, a naročito od uvođenja POS terminala pored šaltera državne uprave i plaćanja usluga državnih organa kreditnim ili debitnim karticama. Istina, nedavno je Uprava za trezor krenula u javnu nabavku POS terminala za svoje šaltere. Međutim, prema nezvaničnim saznanjima, na tim terminalima moći će da plaćaju samo klijenti koji imaju DINA karticu. Inače, manjak kapaciteta u Trezoru smatra se kao jedna od tri ključne prepreke za uvođenje plaćanja karticama usluga državnih institucija. Naime, Trezor mora da se ponaša kao banka, a nije tehnički i organizaciono osposobljen da tako razvrstava plaćanja da institucije mogu na vreme da vide uplatu i podatke o licu koje je uplatilo novac, a ne samo uplaćene iznose. Drugi veliki problem uvođenja POS terminala na državne šaltere je pitanje ko će plaćati proviziju? Prema važećim propisima, proviziju plaća trgovac, u ovom slučaju država. Međutim, država ne može, po zakonu, da preuzme tu obavezu pa se kao rešenje spominje ili dogovor države s bankama o neplaćanju provizije, ili prebacivanje provizije na građane (povećanje takse za iznos provizije). A treći problem je ko će da razvrstava uplate kad građanin plaća više taksi za jednu proceduru – da li će to raditi državni organ (što je malo verovatno), ili će tražiti od građana da više puta provlače karticu kroz POS terminal za plaćanje svake takse. Iako ni jedan od tih problema nije rešen na sistemskom nivou opština Novi Beograd prva je u Srbiji lokalna samouprava koja je početkom maja ove godine omogućila građanima da sve administrativne takse plaćaju platnim karticama.

Bezgotovinsko plaćanje i te kako je važno za državu. Analize su pokazale da veća upotreba platnih kartica doprinosi smanjivanju sive ekonomije jer takav način kupovine čini transakcije transparentnim, obezbeđujući potencijalno veći porez. Analiza agencije Moody’s iz 2016. pokazala je da bi povećana upotreba elektronskih načina plaćanja obezbedila uvećanje BDP-a Srbije za 230 miliona dolara. Primera radi, u 2016. godini 1,3 miliona penzionera u Srbiji primalo je penziju preko tekućeg računa i ta usluga koštala je državu 80 miliona dinara na godišnjem nivou, dok je isplata „keš franko dlan“ 426.000 penzionera koštala državu – 811 miliona dinara. Prema podacima Evropske statističke kancelarije (EUROSTAT), nacionalnih banaka i kompanije Mastercard, Srbija je na začelju Evrope po broju izdatih kartica i instaliranih POS terminal, iza nje su samo BiH i Rumunija. I prema udelu bezgotovinskih transakcija u BDP-u zemlje, Srbija je pri dnu liste 31 evropske zemlje (ispred je Rumunije, Bugarske, BiH i Grčke). Ministar finansija Dušan Vujović nedavno se založio za smanjenje keša i najavio spremnost da razmotri stimulativne mere za korišćenje bezgotovinskog plaćanja. Ministar je zajedno s bankarima pozvao studente Fakulteta organizacionih nauka da „se bace“ na pravljenje aplikacija za plaćanje. Ubrzo su studenti tog Fakulteta – Marija Demirović, Jelena Popović i Aleksandar Đukanov, pobedili na studentskom takmičenju „Cashless Case Challenge 2017“ s idejom da sredstvo za plaćanje ne budu samo kartice i mobilni telefoni već sve vrste gedžeta (satovi i narukvice) koji bi bili povezani sa računom. Kroz programe skupljanja bodova građani bi mogli bi da ostvare značajne uštede i da se uvere u direktan benefit bezgotovinskog plaćanja a država bi podstakla otvaranje digitalnih šaltera na autobuskim stanicama, fakultetima… Treće mesto na ovom takmičenju osvojio je studentski tim „24h“ sa idejom za uvođenje eČitača kartica na zelenim pijacama koji su jeftiniji, mobilni i ne moraju da budu umreženi s kasom a njihovu nabavku mogao bi da finansira grad, ili država.

U traganju za smanjenjem keša u opticaju ministar Vujović ponudio je još jednu zanimljivu ideju – da banke građanima podele mobilne telefone kako bi se pospešilo bezgotovinsko plaćanje. To je bila i ideja Aleksandra Pikera, bivšeg direktora Komercijalne banke, koji je preuzimajući tu funkciju nagovestio ambiciju da ta banka bude lider u uvođenju aplikacije za plaćanja mobilnim telefonom. Piker nije ostvario svoju zamisao. ali je zato AIK banka (vlasnika Miodraga Kostića), pre neki dan, predstavila aplikaciju eWallet za plaćanje mobilnim telefonom na POS terminalima koji prihvataju Mastercard beskontakte kartice i preko interneta. Bezgotovinsko društvo i beskontaktno ali i svako drugo plaćanje karticom na šalterima državne uprave neće tako brzo postati opšta praksa u Srbiji. Prvi stub u tom temelju biće izgradnja programa identifikacije koji će prepoznavati i zaštititi građanina koji državi plaća uslugu a tek posle toga sledi infrastruktura i elektronsko plaćanje.