Taksisti na ivici egzistencije

Pre otprilike godinu dana taksista Martin Gaušel iz Bona (naslovna fotografija) uočio je da se posao kojim se on bavi drastično menja. Kompanija za izlete autobusima s kojom je do tada sarađivao i prevozio putnike do mesta ukrcavanja, odjednom je otkazala 30 već dogovorenih vožnji. „Do leta je sve zamrznuto“, poručili su mu. I to je bio tek početak.

Gaušel gleda svoj poslovni kalendar za nastupajuće sedmice. „I dalje je sve prazno“, kaže. Rezervacija nema. On u međuvremenu radi samo radnim danima. Dnevno ima po pet-šest vožnji. Pritom on spada u srećnike, jer od ranije ima stalne mušterije, uglavnom starije osobe koji prevozi do lekara ili na terapiju.

Gaušel je jedan od 327 taksista koji ima koncesiju u Bonu. Počeo je da radi pre 30 godina kao student i odmah se zaljubio u posao. Ne zbog novca, nego, kaže, zbog osećaja slobode.

„Vožnjom taksija se nećete obogatiti. Najviše me privlači to što sam samostalan i što sam sam sebi šef“, kaže Gaušel.

Sve je zatvoreno i nikom ne treba taksi

Kao član Uprave bonskih taksista Gaušel je odmah nakon izbijanja pandemije organizovao nabavku pregradi od pleksiglasa koje razdvajaju zadnja od prednjih sedišta. Već sredinom aprila prošle godine, u sred prvog talasa, sva taksi-vozila u Bonu bila su opremljena plastičnom pregradom.

Ali to nije povećalo broj poziva. Taksisti su doduše i dalje smeli da rade, ali s obzirom na to da su zatvoreni svi restorani, kafići i hoteli, mušterija gotovo i da nema.

U Bonu bi još trebalo dodati i činjenicu da je veoma prometan aerodrom, koji je mnogim taksistima donosio dobru zaradu, praktično već godinu dana bez putnika. „Nema ni napojnica, a to je uvek značajno doprinosilo ukupnoj zaradi“, kaže Gaušel.

Mnogi na ivici egzistencije

Od države je Gaušel za sada dobio pomoć u visini od 2.000 evra. Ali čuje da su mnogi studenti koji su radili kao taksisti ostali bez posla, a neki drugi ljudi su odustali od vožnje taksija. „Oni sada traže nešto drugo kako bi prehranili porodicu ili eventualno troše svoje ušteđevine za penziju“, kaže Gaušel.

On lično veruje da će preživeti krizu, ali je isto tako svestan da taksiranje nikada više neće biti kao što je bila nekad. Ipak, stalno se susreće i sa stvarima koje mu daju snagu da nastavi. „Prošle nedelje sam jednu baku vozio u centar za udomljavanje napuštenih životinja. Tamo su uspavali njenu bolesnu macu. Nedelju dana kasnije vozio sam je u isti taj centar da bi pokupila novu“, kroz smeh priča Gaušel.

Mihael Operman, predsednik Saveznog udruženja taksista i iznajmljivača vozila potvrđuje da su mnoge kolege na ivici egzistencije. „Ni naftna kriza osamdesetih nije nas toliko pogodila. Prihodi su smanjeni za 80 odsto. Od 36.000 taksi-preduzetnika, jedna trećina na kraju neće opstati“, očekuje Operman. On kaže da ima kolega koji za osam sati rada ne prevezu nijednu mušteriju, pa onda nastavljaju da rade i do 14 sati na dan. Mnogi kolege su, kaže, frustrirane zbog neefikasnosti političara.

„Mnogi ne mogu da razumeju kakvi su to paketi ekonomske pomoći vlade. Taksisti su na ulici i čekaju na mušterije kojih nema, a istovremeno gledaju kako Savezna vlada upumpava milijarde Lufthanzi“, kaže Operman.

Federalno uređenje Nemačke kao kočnica

Neka mala pomoć za taksiste u ovoj situaciji jeste prevoza u centre za vakcinaciju. Ali i tu je politika – i to zbog različitih pravila u pokrajinama – zakazala. „U nekim saveznim pokrajinama oni koji idu na vakcinaciju imaju plaćen prevoz. U nekim drugim samo deo ljudi, a u nekim pokrajinama toga nema. Takva zbrka nikome ne koristi“, žali se Operman.

Tu je naravno i konkurencija iz Ubera koja samo posmatra kako jedan po jedan taksist nestaje s tržišta. „Oni imaju kapital koji mi nemamo i naravno da će lakše proći kroz krizu“, ocenjuje Operman.

Trenutno svi gledaju u budućnost i pitaju se što ona donosi za taksiste. Da li će se manje putovati, da li će biti manje konferencija? Mnogo je pitanja. Ali, jedno je sigurno: ni nakon okončanja korona-krize taksistima neće cvetati ruže.