Tamburkovski: Sindikati ne treba da beže od politike

Sagovornik Demostata napominje da je prema poslednjim podacima Republičkog zavoda za statistiku prosečna plata u Srbiji 811 evra, odnosno da niže zarade što se ovog regiona tiče imaju samo radnici u Severnoj Makedoniji, Albaniji i BiH

Sindikalizam jeste politika i svako sindikalno delovanje je politika. Sindikati, zajedno sa poslodavcima i državom, učestvuju u ekonomsko-socijalnom dijalogu i time učestvuju u kreiranju dela zakonodavstva. Nema razloga da se beži od politike. Radnički ciljevi se mogu rešiti jedino političkim organizovanjem i političkim sredstvima

Gostujući u podkastu „Pola sata Demostata“, Tamburkovski je ocenio da je uskraćivanje prava radnicima u Srbiji bilo deo jednog šireg društveno-istorijskog procesa, u kojem je stvoren ekonomski sistem koji danas u potpunosti služi samo interesima domaćeg i stranog krupnog kapitala.

– Političke i ekonomske elite, koje su stekle svoje privilegije prvobitnom akumulacijom kapitala tokom devedesetih i početkom dvehiljaditih, kreirale su neka svoja pravila igre, čiji je cilj bio održavanje statusa kvo, proširivanje moći i uticaja i zacementiranje takve situacije i za buduće generacije. To je ta večita tranzicija, čiji su radnici večiti gubitnici. Nisu samo radnici u problemu. Mi danas možemo da vidimo da je taj sistem koji je stvoren lišen bilo kakvih vrednosti i ideala, zajedničkih stremljenja i interesa, da on ne generiše optimizam ni entuzijazam. Taj sistem danas isključivo služi interesima privilegovane bogate manjine. A šta je sa nama ostalima, ukazuje sagovornik.

Tamburkovski ističe da radnici u Srbiji prosečno nedeljno rade 42,1 sat, što je najviše u Evropi.

-To je prosek koji je za 6,7 sati veći od proseka nedeljnih radnih sati u državama EU, i za osam do deset sati veći nego u državama kao što su Nemačka, Holandija ili Norveška. U Srbiji radnici i sami traže da rade prekovremeno zato što im ono što dobijaju kao regularnu zaradu nije dovoljno za pristojan život, objašnjava on.

Sagovornik napominje i da je prema poslednjim podacima Republičkog zavoda za statistiku prosečna plata u Srbiji 811 evra, odnosno da niže zarade što se regiona tiče imaju samo radnici u Severnoj Makedoniji, Albaniji i BiH.

-Ako govorimo o stavovima radnika, istraživanje koje je radio Solidariti (Solidarity) centar u saradnji sa Demostatom pokazalo je da 70 odsto radnika kaže da bi im jedino plata od 80.000 dinara i više bila dovoljna za pristojan život, a istovremeno samo 16 odsto radnika tvrdi da prima tu platu. Recimo, 50 odsto radnika kaže da im je mala plata najveći problem, a 22 odsto navodi da im je najveći problem nesigurnost radnog mesta. Mnogo se priča o tome da su naši radnici lenji, da ne žele da rade, da namerno odsustvuju s posla, ali radnici u Srbiji su na dnu liste po tome koliko često uzimaju odsustvo zbog bolovanja. Prosečno odsustvo u radnom kolektivu u Srbiji na dnevnom nivou je 5,9 odsto. Manje odsustvuju samo radnici u Rumuniji, Bugarskoj, Turskoj i Poljskoj. Istovremeno, mi svake godine imamo preko 50 smrtnih slučajeva na radu, 20.000 povreda na radu, dok smo po nejednakosti dohotka na četvrtom mestu u Evropi, precizira ovaj politikolog.

Upitan ko je radnička klasa danas, Nikola Tamburkovski konstatuje da tu „sada imamo dva odvojena pitanja – ko je stvarno radnička klasa i ko za sebe smatra da je radnička klasa.

– Mislim da bi radnička klasa trebalo da budemo svi mi koji živimo od svog rada i znanja. Kada se to tako postavi, mi u Srbiji imamo 2,3 miliona ljudi koji rade na osnovu standarnih ugovora o radnom odnosu, još 50.000 ljudi koji rade na nesigurnim ugovorima o privremenim i povremenim poslovima, i, nažalost, još 600.000 ljudi koji rade neformalno, odnosno „na crno“, kao i još 200.000 ljudi koji prema evidenciji aktivno traže posao. Dakle, radnika je preko tri miliona. I samo takvo određenje stvara osnov za kolektivni identitet i solidarnost, a samim tim i za stvaranje jednog šireg društvenog pokreta koji bi bio brana interesima krupnog kapitala i interesima onih koji žive od privilegija, a koji su dominantni na ovim prostorima već dugo godina. Međutim, moramo da kažemo da je očigledno da ta radnička solidarnost i dalje izostaje, ocenjuje sagovornik Demostata.

Govoreći o najvećim problemima na tržištu rada, Tamburkovski navodi da u Srbiji, između ostalog, postoji veliki odliv radne snage.

-Prema podacima Svetske banke znamo da godišnje iz Srbije ode između 30.000 i 60.000 ljudi, i da je neki prosek 45.000. Znamo da smo za 20 godina izgubili 14 odsto stanovništva i da je to, uglavnom, radno aktivno i sposobno stanovništvo, u velikom procentu visoobrazovani, koje odlazi zato što želi bolji život i bolje uslove rada. Država na to reaguje vrlo ograničeno, a poslodavci ne reaguju nikako. Postoji neka matematika koja kaže da mi zbog tog odliva radne snage godišnje gubimo 6,7 milijardi evra i da se vrednost preliva u države u koje oni odlaze. Drugi problem, o kojem govore poslodavci, jeste deficit kvalifikovane radne snage – od IT stručnjaka do zanatlija. Kada ljude plaćate malo, vi šaljete signal tržištu rada da te profesije nisu potrebne. U narednom koraku sve manje mladih sve manje upisuje određene obrazovne profile jer ne žele da tako budu tretirani u životu. Na kraju se suočite sa nedostatkom kadrova u profesijama koje su vam potrebne, objašnjava Tamburkovski.

Sagovornik Demostata osvrnuo se i na takozvani javni sektor u Srbiji, u kojem, prema nekim podacima, radi oko 700.000 ljudi.

– Opšte mesto glasi da mi imamo preglomazan javni sektor. Ali, činjenice govore drugačije. Šta je kod nas javni sektor? U najužem smislu, javni sektor obuhvata ljude koji su zaposleni u organima države – odnosno u onome što se zove organi i organizacije Republike Srbije, plus ljude koji su zaposleni u organima lokalne samouprave, njih ima oko 160.000. U nešto širem smislu, mi tu ubrajamo i ljude koji su zaposleni u javnim preduzećima na republičkom i lokalnom nivou, i njih ima oko 150.000, i tek u najširem smislu mi tu ubrajamo i zaposlene u zdravstvu i socijalnoj zaštiti, kojih ima 160.000, kao i u prosveti i visokom obrazovanju kojih ima 150.000, tako da dolazimo do brojke od 615.000, što je i zvaničan podatak Republičkog zavoda za statistiku. Dakle, četvrtina ljudi u Srbiji radi u javnom sektoru, što je potpuno u skladu sa prosekom EU, ukazuje Tamburkovski.

On precizira da mi u javni sektor ubrajamo i ljude koji su zaposleni u zdravstvu i obrazovanju, koji su kod nas vrlo dominantno državni, dok je u nekim drugim državama to drugačije regulisano, odnosno uglavnom privatizovano, tako da se tamo ti ljudi ne ubrajaju u javni sektor.

– Drugo, mi imamo skandinavske države u kojima je broj zaposlenih u javnom sektoru daleko veći, može ići do 33 odsto, a te ekonomije nisu neefikasne. Problem u Srbiji je masovno partijsko zapošljavanje, odnosno zapošljavanje ljudi po stranačkoj pripadnosti, bez potrebnih kvalifikacija, napominje Nikola Tamburkovski.

Upitan kako gleda na ulogu i uticaj sindikata, u poređenju sa prošlim vremenima, uključujući doba kada je postojala SFRJ, sagovornik kaže da je očigledno da su sindikati u poslednjih 50 godina izgubili tu snagu i uticaj na globalnom nivou, koji su imali nakon Drugog svetskog rata.

– Veliki problem do kojeg je doveo razvoj kapitalizma fragmentiranost radničke klase. Radnička klasa može da se odvoji u potpuno odvojene društvene grupe – prema visini zarada, prema uslovima rada, prema obrazovanju… Te razlike dovode i do razlika u životnim stilovima, u vrednostima, u idejama, kulturi, jeziku. I onda se te razlike ispostavljaju kao nepremostiva prepreka, dakle radnici su više podeljeni po tim razlikama nego što su ujedinjeni po tome što su protiv krupnog kapitala. To je prepreka za jedno šire solidarno organizovanje, ukazuje Tamburkovski.

Sagovornik Demostata napominje da je nisko poverenje u sindikate u Srbiji danas.

-Zajedničko istraživanje Solidariti centra i Demostata je pokazalo da 81 odsto radnika nema poverenja u sindikate, samo 16 odsto ima delimično poverenje, a tri odsto ima potpuno poverenje, dok je samo šest odsto radnika uopšte upoznato sa time šta sindikat radi, a sedam odsto njih veruje da sindikat vrši neki uticaj u ekonomsko-socijalnom dijalogu. Nama je u tom našem istraživanju na terenu samo 13 odsto radnika reklo da su članovi sindikata. Mi, naravno, možemo kritikovati konkretne sindikate, ali ja smatram da ne bi trebalo kritikovati sindikalizam i sindikalno organizovanje jer sindikati su jako važni. Sindikati su najmasovnije, najdemokratičnije i najinkluzivnije organizacije civilnog društva u istoriji. Od 19. veka do danas to je jedini oblik organizacije koji je uspevao da trajno poboljša svakodnevni život i uslove rada većine ljudi u svim državama, smatra Tamburkovski.

Odgovarajući na pitanje gde je mesto sindikalnih predstavnika u politici i da li oni, uopšte, treba da se bave politikom, on ocenjuje: Sindikalizam jeste politika i svako sindikalno delovanje je politika. Sindikati, zajedno sa poslodavcima i državom, učestvuju u ekonomsko-socijalnom dijalogu i time učestvuju u kreiranju dela zakonodavstva. Nema razloga da se beži od politike. Radnički ciljevi se mogu rešiti jedino političkim organizovanjem i političkim sredstvima“.

Objašnjavajući termine „zelena tranzicija“ i „pravedna tranzicija“, koji se često koriste kada se govori o tržištu rada, Tamburkovski ističe da će zbog potrebe da se velike i sada već potpuno očigledne klimatske promene bar donekle uspore i da se njihovi efekti ublaže u narednim decenima biti potrebne velike promene u organizaciji života i rada na čitavoj planeti.

– Jedna od najvećih promena jeste napuštanje delatnosti i oblika proizvodnje koji se oslanjaju na veliko zagađenje životne sredine i nemilosrdnu eksploataciju prirodnih resursa (različite vrste „prljavih tehnologija“). Time će se određeni broj industrija ugasiti i određeni broj ljudi ostaće bez posla. Takođe, znamo da će doći u narednim decenima do ekspanzije nekih novih načina proizvodnje i novih industrijskih grana koji se mnogo više oslanjaju na savremene tehnologije. Sindikati stalno pominju da taj proces ima potencijal da dovede do još veće ekspanzije prekarnog i nesigurnog rada i da doprinese još većoj marginalizaciji određenih grupa radnika. Ono što su osnovni zahtevi, odnosno ono što je pravedna tranzicija, jeste da se taj proces usmerava planski, da radnici budu socijalno zaštićeni, da ne bude masovnih otpuštanja i da se njima da jedna vrsta prostora da steknu nova i dodatna znanja, koja su potrebna za nove savremene tehnologije i za različite programe prekvalifacije, ističe Nikola Tamburkovski.