Tenderi u Srbiji, pojava u izumiranju

Umesto toga, država, njena preduzeća i institucije sve češće dodeljuju poslove direktnom pogodbom, uz „nadmetanje“ sa probranim učesnicima ili bez toga, direktnim pregovorima sa jednim izabranikom koji se tu našao po kriterijumu „ne zna se kom“.

Druga varijanta koja se meri stotinama miliona ili milijardom evra rezervisana za velike infrastrukturne projekte koji se grade po međudržavnim sporazumima ili posebnim zakonima.

To znači da država – Francuska, Kina, Rusija, Britanija, Turska ili neka druga, čija je podrška potrebna vlasti jer saradnja sa njom obezbeđuje određeni politički uticaj, odobrava kredit za izgradnju autoputa, železnice, velike laboratorije ili nekog drugog sistema, uz uslov da izvođači budu upravo iz tih zemalja.

Po pravilu, cene takvih aranžmana su višestruko iznad uporedivih projekata koji su u okruženju, neretko, gradile iste firme sada angažovane i u Srbiji.

Jedan od upadljivih primera je izgradnja 47,7 kilometara brze saobraćajnice, sa po dve trake u svakom smeru, od Novog Sada do Rume, takozvanog Fruškogorskog koridora, čija cena je, posle dogovora sa kineskom kompanijom China Road and Bridge Corporation, dostigla čak 606 miliona evra ili 12,7 miliona evra po kilometru.

Nekoliko godina ranije, kada je Pokrajinska vlada najavljivala tu investiciju, procenjeno je bilo da će koštati ukupno 150 miliona evra, ne računajući most preko Dunava koji nije bio obuhvaćen. Put čija je gradnja dogovorena prolazi kroz ravnicu a jedine dve teže tačke su tunel kroz Frušku goru i most preko Dunava.

Poređenja radi, Slovenci su puni profil autoputa, po sličnom terenu, izgradili za 2,3 miliona evra po kilometru, dok je malo teža deonica koštala 3,4 miliona.

Po istom modelu, podeljeni su između ruskih i kineskih firmi poslovi rekonstrukcije pruge od Beograda do Subotice, izgradnja buduće dve linije metroa između Kineza i Francuza, projekat autoputa Beograd – Sarajevo podržaće Turska a ugovor, vredan 250 miliona evra, potpisali su predstavnici Vlade Srbije i turske kompanije Tašjapi. Izuzetak ovakve prakse mogla bi da bude izgradnja Moravskog koridora, autoputa od Pojata do Preljina, jer je tu bilo javnog poziva, ali…

Javio samo američko-turski konzorcijum Behtel-Enka“.

Sa kojim je, godinu dana ranije, tadašnja ministarka građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture, Zorana Mihajlović, potpisala memorandum o razumevanju i saradnji na izgradnji deonice Moravskog koridora, kojim je predviđena čak i cena – maksimalno 800 miliona evra ili nešto više od sedam miliona po kilometru.

Uz to, za taj autoput donet je i poseban zakon kojim su pravila o eksproprijaciji i upravnom postupku bitno smanjena radi ubrzanja procedura.

Primera o poslovima koji su obavljeni ili su u toku a da nisu izvođači izabrani na tenderima je previše.

Tako su Kinezi, sa ne baš sjajnim imidžom u oblasti zaštite životne sredine, bez procedure dobili da rade prečišćavanje otpadnih voda u Beogradu, ugovori za dva od četiri planirana spomenika u prestonici već su sklopljena bez javnog poziva, iako je planom bilo predviđeno da se raspišu, a u izveštaju državnog revizora, između ostalog, pominje se da je preduzeće Putevi Srbije bez javnih nabavki samo u jednoj godini ugovorilo dobra i usluge vredna 435 miliona evra iako „nije bilo osnova za izuzeće zakona u tim slučajevima“.

Nemanja Nenadić iz Transparentnosti Srbija potvrđuje da u Srbiji ima sve manje tendera i da se ta procedura zaobilazi ili zbog međudržavnih sporazuma kojima se „pokriva“ izbor kreditora i izvođača kada su u pitanju infrastrukturni projekti, ili zato što je vrednost poslova ispod granice obavezne za javni poziv.

– Novi zakon podigao je pragove pa više obaveza za raspisivanje javne nabvake nije 500.000 nego milion dinara, tako da ih je i po tom osnovu manje. Ipak, sasvim je sigurno da su rizici korupcije daleko veći kada nema tendera nego kad ga ima. Iako ni tender nije garancija, ipak je više izložen jer postoji mogućnost žalbe, kontrole, moraju se poštovati neki uslovi, kriterijumi, koji bi morali da se osporavaju. Kod direktnih pregovora bez nadmetanja svega toga nema i tu je prostor za malverzacije neograničen uključujući i naduvavanje cena jer ne postoji druga ponuda sa kojom bi mogao da se uporedi sklopljeni ugovor – kaže Nenadić.

Fingirani tenderi

Sve učestalije su i nabavke po pozivu, takozvano „fingiranje tendera“ kada se obaveštenje o planiranoj kupovini robe ili usluge pošalje na dve do tri adrese firmi od kojih neke čak nisu ni registrovane za tu vrstu posla.

Tako je pregovarački postupak za rekonstrukciju zgrade železničke stanice u Beogradu započeo sa dve firme, od kojih „ona druga“ nije ni dostavila svoju ponudu.

Linijske nabavke

U poslednjih nekoliko godina pojavljuju se i novi oblici, „linijske nabavke“ koje su najčešće u sektorima gde postoje autorska prava i IT usluge.

Operacionalizuju se tako što je prvi posao ili ispod praga propisanog za javnu nabavku, ili se ona obavi po „fingiranom modelu“ a potom se rade „dorade“ za koje mogu da budu angažovane samo firme koje su obavile prvi posao.

Tako se neki razuman iznos plati za, na primer, jedan softver a onda mora ista kompanija da se angažuje za njegovu milionski vrednu doradu, proširenje, nadogradnju…