Šta je terminska prodaja koju traže poljoprivrednici i zašto je trgovina takozvanim fjučersima u Srbiji teško izvodljiva

Naime, pored standardnih zahteva koji se svode ili na veća davanja države (subvencije po hektaru) ili umanjenje troškova (neplaćanje akciza i PDV na dizel), koji se svode na ad hok mere, pojavio se i jedan sistemski zahtev – za uređenjem robnog tržišta, odnosno berze.

Naime, sudeći prema izjavama nekih od organizatora protesta, zahtev je da se omogući terminska prodaja poljoprivrednih proizvoda, odnosno žitarica, po uzoru na Budimpeštu i Pariz.

Za razliku od naše Produktne berze u Novom Sadu, na kojoj se odvija spot kupoprodaja, odnosno gde se kupci i prodavci pronalaze i odmah se obavlja transakcija, terminsko tržište je nešto sasvim drugo.

Po definiciji terminsko ili buduće tržište je vrsta finansijskog tržišta na kom se ekonomska lica, tržišnim ugovorom, obavezuju na isporuku određene količine neke robe u budućnosti.

Na ovom tržištu trguje se finansijskim derivatima, tzv. fjučersima.

Prema rečima stručnjaka, na terminskoj berzi trguje se papirima, a ne robom. Kako kaže Žarko Galetin, agroanalitičar i nekadašnji direktor Produktne berze u Novom Sadu, ti papiri promene na stotine ili hiljade ruku i na kraju zapravo često ni ne dođe do promene vlasništva nad robom.

Terminska prodaja od Čikaga do Pariza

Goran Živkov, konsultant u poljoprivredi i nekadašnji ministar poljoprivrede, ističe da na svetu samo Robna berza u Čikagu (CBOT) funkcioniše kao prava terminska berza.

„Čak ni berza u Parizu u koju je toliko uloženo ne funkcioniše kako bi želeli. Isto je pokušano u Budimpešti, ali promili ukupne trgovine se odvijaju derivatima. Ako nisu mogli oni, ovi zahtevi za terminskim tržištem u Srbiji mi deluju kao utopija. Za to su potrebne institucije, pre svega berzanske, pa onda osiguranje i najvažnije poverenje“, napominje Živkov.

Na Produktnoj berzi u Novom Sadu postoji terminska trgovina. Kako Galetin objašnjava, prodavac može da ugovori sa kupcem prodaju robe na neki datum u budućnosti i prodavac se obavezuje da isporuči robu, a kupac da je plati po unapred utvrđenoj ceni. Međutim, tim tzv. forvard ugovorima se ne trguje.

Nasuprot tome, fjučers nije bilateralni ugovor, već njega može da kupi bilo ko.

Stručnjaci ističu da se ne može porediti terminska cena pšenice, recimo u Parizu, i cena pšenice na spot tržištu kod nas u Novom Sadu.

„Pozitivno je što poljoprivrednici po prvi put imaju sistemski zahtev, za uređenjem tržišta. Ali ako je namera da kod nas budu cene kao u Budimpešti ili Parizu, to je promašena meta. Njihov zahtev deluje jednostavno, ali je komplikovana problematika uspostavljanje takvog tržišta“, napominje Galetin mada priznaje da bi terminska berza bila zgodna stvar da se proizvođači obezbede od rizika.

Na primer, proizvođač, kao budući prodavac, mogao bi odmah posle setve da kupi pšenicu u vreme žetve po ceni koja tada bude važila. Tako, ukoliko bi cena mnogo pala, on bi bio na gubitku kao prodavac, ali bi dobio kao kupac.

„To je hedžing koji je jako koristan jer omogućava zaštitu od tržišnih rizika i volatilnosti cena“, objašnjava Galetin dodajući da je za uspeh svakog organizovanog tržišta važna likvidnost.

On je podsetio da je u prethodnih desetak i više godina četiri puta pokušavano sa usvajanjima zakona koji bi omogućili Produktnoj berzi da se organizuje i terminska prodaja, ali se uvek nešto ispreči.

„Poslednji put smo došli na korak od toga, ali je došlo do opstrukcije onih kojima to ne ide u korist, onima koji mogu da manišpulišu tržištem koje je neuređeno.

Živkov smatra da bi bolje bilo da Produktna berza napravi dobar softver koji bi bio jeftiniji i bolji od konkurentnih platformi koje su se pojavile i već povezuju kupce i prodavce mnogo jeftinije nego što to sada radi Produktna berza.

Galetin ukazuje da bi poljoprivrednicima mnogo više značilo da se sprovodi Zakon o javnim skladištima i sistem robnih zapisa, koji je postojao, ali je zapostavljen.

„To što se taj zakon ne primenjuje ide u korist velikim otkupljivačima koji manipulišu tržištem. Taj zakon uspostavlja jasan i javan sistem skladišta koji daje sigurnost proizvođačima, da kada ostave robu u skladište, mogu u svakom trenutku da raspolažu svojom robom.

Oni dobiju robni zapis na kom piše koliko su robe ostavili, kog kvaliteta. Napravljen je i kompenzacioni fond koji je pružao dodatnu sigurnost“, objašnjava Galetin.

I Goran Živkov smatra da bi davanje subvencija za skladištenje, nalik „storage aid“ u Evropskoj uniji bilo dobro rešenje za poljoprivrednike.

„Oni koji stavljaju pšenicu ili kukuruz u skladišta plaćaju neku cenu, recimo pola procenta kod ulaza robe i pola procenta kod izlaza i još po procenat za svaki mesec čuvanja. Država može da pokrije taj trošak za određeno vreme i onda su proizvođači slobodni da odluče da prodaju kada im to odgovara“, napominje Živkov dodajući da su zapisi ili skladišnice trebalo da služe kao zaloga za kredite, ali zbog gubitaka nekih banaka to faktički ne funkcioniše.

Ovi eksperti objašnjavaju i da je niska cena žita kod nas posledica više faktora i pogrešnih odluka proteklih godinu, dve.

Poremećaj je počeo sa zabranom izvoza prošle godine kada se javio strah od nestašica. Pa kada je dozvoljen izvoz, proizvođači nisu jedno vreme želeli da prodaju pšenicu po 45 dinara za kilogram čekajući veću cenu.

Tada su i neki svetski trgovci odustali od naših dobavljača i okrenuli se drugima.

Onda je došlo do zagušenja luke u Konstanci ukrajinskim žitom, preko koje mi uglavnom izvozimo naše žitarice.

Tako smo došli do toga da su nam silosi zagušeni velikim zalihama, pa se prošle nedelje pšenicom trgovalo po ceni od 16 do 18 dinara po kilogramu u zavisnosti od kvaliteta.