Težak put do oporavka

Federalne rezerve SAD, koje su pomogle kreiranju problema putem kombinacije prevelike likvidnosti i manjka regulative, pokušavaju da naprave izmene, plavljenjem privrede likvidnošću , što je potez koji je, u najboljem slučaju, jedino sprečio da stvari budu još lošije. Nije iznenađujuće da oni, koji su pomogli da se stvore problemi i nisu videli da se približava nesreća, nisu obavili majstorski posao u rešavanju tih problema. Dinamika pada je pokrenuta i stvari će se pogoršavati pre nego što se poprave. Na neki način, Federalne rezerve liče na pijanog vozača koji, iznenada shvatajući da će sleteti s puta, počinje naglo da skreće s jedne na drugu stranu. Odgovor na nedostatak likvidnosti je što više likvidnosti. Kada privreda počne da se oporavlja i banke počnu da pozajmljuju, da li će moći lako da povuku likvidnost iz sistema? Da li će se Amerika suočiti sa napadom inflacije? Ili, još verovatnije, da li će Fed preterano reagovati, sputavajući oporavak većna samom početku? Imajući u vidu do sada pokazanu nesigurnost, ne možemo imati mnogo poverenja u ono što nas čeka.

Ipak, nisam siguran da je prisutno dovoljno shvatanje nekog od osnovnih problema s kojima se suočava globalna ekonomija, bez čega aktuelna globalna recesija verovatno neće ustupiti mesto snažnom rastu – bez obzira na to koliko Fed dobro obavi svoj posao. Dugo su SAD igrale važnu ulogu u obezbeđivanju da globalna ekonomija funkcioniše. Raskalašnost Amerike, činjenica da najbogatija zemlja u svetu nije mogla da živi u granicama svojih mogućnosti, često je bila kritikovana. Ali, možda bi svet trebalo da bude zahvalan jer bez raskalašnosti Amerike bilo bi nedovoljno globalne agregatne tražnje. U prošlosti, zemlje u razvoju su popunjavale tu ulogu, stvarajući trgovinu i fiskalne deficite. Ali, platile su visoku cenu pa su sada u modi fiskalna odgovornost i konzervativne monetarne politike. Zaista, mnoge zemlje u razvoju, u strahu od gubitka ekonomskog suvereniteta prema MMF, kao što se dogodilo tokom finansijske krize u Aziji 1997. godine, akumulirale su stotine milijardi dolara u rezervama. Novac stavljen u rezerve je prihod koji nije potrošen. Štaviše, rastuća nejednakost u većini zemalja značila je da je novac prešao od onih koji bi ga potrošili kod onih kojima je toliko dobro da, koliko god pokušavali, ne mogu da ga potroše. Nezasiti apetit sveta za naftom, iznad mogućnosti i spremnosti da je proizvodi, postao je treći faktor. Rastuće cene nafte prenele su novac ka zemljama bogatim naftom i ponovo doprinele poplavi likvidnosti. Iako su cene nafte pale za sada, snažan oporavak mogao bi ponovo da ih vine u visine.

Dugo su ljudi govorili gotovo s odobravanjem o poplavi likvidnosti. Ali to je bila samo druga strana onoga o čemu je Kejns brinuo – nedovoljne globalne agregatne tražnje. Potraga za povraćajem doprinela je nepromišljenom zaduživanju i rizikovanju koji leže u osnovi ove krize. Američka vlada će se delimično iskupiti za rastuću štednju potrošača u SAD. Ali, ako potrošači budu prešli put od skoro nulte štednje do skromnih četiri, pet odsto BDP, onda depresivni efekat na tražnju (u kombinaciji sa onim koji nastaje zbog pada u investicijama, izvozu i potrošnji državnih i lokalnih vlada) neće biti u potpunosti otklonjen čak ni sa najvećim programima potrošnje vlade. Za dve godine vlade će, oprezne zbog velikih povećanja dugova koji su nastali iz megaspasilačkih paketa i iznenađujućih deficita, biti pod pritiskom da postignu suficite. Pre nekoliko godina, postojala je zabrinutost zbog rizika od haotičnog rasplamsavanja „globalnih neravnoteža“. Aktuelna kriza može da se posmatra kao deo toga, ali malo se radi na osnovnim problemima koji su podstakli te neravnoteže. Potrebni su nam ne samo trenutni stimulansi veći dugoročna rešenja. Nije situacija takva da je postojao manjak potreba; samo je to da oni, koji bi mogli da izađu u susret tim potrebama, nemaju dovoljno novca.

Prvo, moramo da preokrenemo zabrinjavajuće trendove rastuće nejednakosti. Još progresivnije oporezivanje prihoda takođe će pomoći stabilizaciji ekonomije putem onoga što ekonomisti nazivaju „automatski stabilizatori“. Takođe bi pomoglo da su napredne razvijene zemlje ispunile svoje obaveze prema najsiromašnijima u svetu podizanjem budžeta za međunarodnu pomoćna 0,7 odsto BDP. Drugo, svetu su potrebne ogromne investicije ako želi da odgovori na izazove globalnog zagrevanja. Transportni sistemi i životni obrasci moraju biti dramatično promenjeni. Treće, potreban je globalni sistem rezervi. Ima malo smisla za najsiromašnije zemlje sveta da pozajmljuju novac najbogatijima po malim kamatnim stopama. Sistem je nestabilan. Sistem rezervi u dolarima se bori, ali verovatno će biti zamenjen dolar-evro ili dolar-evro-jen sistemom koji je još nestabilniji. Godišnje emisije globalne rezervne valute (koju je Kejns nazivao bankor, a MMF naziva specijalna prava vučenja) mogle bi da pomognu rastu globalne agregatne tražnje i mogle bi da budu iskorišćene da promovišu razvoj, kao i za probleme globalnog zagrevanja. Ova godina biće sumorna. Pitanje koje treba da postavimo sada jeste kako možemo da povećamo verovatnoću da ćemo, na kraju, poći putem snažnog oporavka?

Autor je profesor ekonomije na Kolumbija univerzitetu i dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju 2001. godine