„To je problem našeg pravnog sistema – ne njihov“: Sagovornici Danasa o zahtevu Karađorđevića da im se vrati konfiskovana imovina

U takvim slučajevima predviđeno je obeštećenje koje ne može biti više od 15 odsto od procenjene tržišne vrednosti nekretnina, odnosno ne više od 500.000 evra po vlasniku za ukupnu imovinu koju potražuje.

Kada je o porodici Karađorđevića reč, nekim članovima vraćena je već vila Crnogorka u Užičkoj ulici, a u postupku su zahtevi za vraćanje studenstkog doma u Bulevaru kralja Aleksandra, zgrade današnjeg Arhiva Jugoslavije, u ulici Vase Pelagića, nepokretnosti u ulicama patrijarha Dimitrija i Sarajevskoj, poljoprivrednog i šumskog zemljišta u Sokobanji, rudnika na području Negotina i Kučeva, zadužbine kralja Petra Prvog u Topoli, kao i pokretne stvari poput umetnina, nakita i drugih vrednosti.

Ipak, najvredniji je dvorski kompleks na Dedinju. Prema rečima direktora Agencije za restituciju, Strahinje Sekulića, zahtev Karađorđevića da im se vrati Beli dvor, odbijen je 2016. što je potvrđeno drugostepenim rešenjem Ministarstva finansija.

– Međutim, protiv te odluke Karađorđevići su pokrenuli spor a Upravni sud je prvobitno rešenje potništio i predmet vratio Agenciji na ponovno odlučivanje. Rešenje o obeštećenju za porodicu Karađorđević biće doneto, kada se pribave procene vrednosti za svu oduzetu imovinu – kaže Sekulić.

To što su članovi kraljevske porodice morali preko suda da traže svoje nasleđe, predsednik mreže za restituciju, Mile Antić, kaže da je posledica neosnovanih ograničenja iz zakona, od kojih postoje i daleko značajnija za jako veliki broj građana.

– I Karađorđevićima će biti teško, odnosno nemoguće da ostvare pravo na povraćaj imovine u redovnom postupku pred Agencijom, izuzev ako ne bude kvalitetnih izmena Zakona o restituciji. A do takvih izmena bi moralo da dođe, tim pre što imamo najavu Gorana Vesića, čak i kampanju NALED-a, da treba pokloniti građevinsko zemljište tajkunima. Ne vidimo ni jedan razlog zašto bi se nekom poklanjalo umesto da se vrati starim vlasnicima, naturalno ili kroz supstituciju, zamenski – kaže Antić.

Prema rečima Zorana Ivoševića, analitičara i sudije u penziji, zakon bi na isti način morao da važi za sve. Ističe da su sadašnji članovi te porodice samo u srodstvu sa bivšim monarhom, a inače su građani za koje ne bi trebalo da izmišljamo neka posebna pravila.

“Dozvolili su im da budu u tom zamku u kome su njihovi preci živeli, i to je problem našeg pravnog sistema a ne njihov”, kaže Ivošević.

I advokat Branko Pavlović insistira na tome da tretman svih građana treba da bude isti.

– Drugim rečima, članovima porodice u okviru procesa restitucije može da bude isplaćena određena odšteta i to je sve na šta mogu računati. Ono što treba naglasiti je da im nikako ne treba vratiti celolupnu imovinu koju potražuju. Jednostavno, kroz proces restitucije u Srbiji se ne može istovremeno restaurirati i feudalno društveno uređenje. Takođe, Srbija je republika a ne monarhija. Karađorđevići nemaju tron koji bi mogli da naslede i samim tim ni pravo na potraživanja na kojima insistiraju pred nadležnim sudom – objašnjava Pavlović.

Na sličan način odgovara i LJubodrag Savić, profesor Ekonomskog fakulteta u Beogradu, koji smatra da bi trebalo formirati državnu komisiju koja bi detaljno ispitala na šta sve Karađorđevići imaju pravo u procesu restitucije.

– Njihov zahtev da im se vrati celokupna imovina apsolutno nije opravdan i ne treba ga uvažiti. Između ostalog i zbog toga što je način na koji su sticali tu svoju imovinu dok su bili na vlasti veoma diskutabilan. Dakle nije ni malo sporno da im se kroz resituciju odredi odšteta ali da im se vrati celokupna imovina koju potražuju je potpuno neprihvatljivo – ističe profesor Savić.