INTERVJU Toma Piketi: Nikad nisam pretendovao da budem marksist, politička situacija u Francuskoj ekstremno nesređena

Nepravda je izdvajati neka imena pisaca – od nauke do stripa, ali ipak, jedno bi se moglo mirne savesti izdvojiti, i to ne bi bilo neobično i za velike zemlje sveta u kojima gostuje – reč je o Tomi Piketiju, francuskom ekonomisti, profesoru u École d’economie de Paris, i autoru kapitalnih dela koja su ga proslavila širom sveta.

Svojim stavovima o odnosu nejednakosti i ekonomiji, o velikoj disproporciji godišnjeg prinosa kapitala u zemljama koje su razvijene i godišnje stope rasta njihovih ekonomija, a u korist kapitala, Toma Piketi (1971) je uzburkao i prodrmao kapitalističku egocentričnu učmalost, i postao zvezda u celom svetu.

Njegovo prisustvo na Sajmu u Beogradu samo je potvrdilo tu slavu – nije zapamćen toliko dugačak red strpljivih čitalaca naučnih dela koji su ispred štanda Akademske knjige iz Novog Sada čekali da im Piketi potpiše svoje knjige.

A dosad ih je na spskom jeziku izašao impozantan broj: osim Ekonomije nejednakosti, koju je 2018. objavio Karpos iz Loznice, sve druge je sukcesivno objavljivala Akademska knjiga, Piketijev danas ekskluzivni izdavač.

Možda najznačajniju – Kapital u 21. veku, AK je objavila 2015, a potom su usledila dela Za sporazum o demokratizaciji Evrope (sa Stefani Enet, Antoanom Vošeom, Gijomom Sakristom) 2017, Jedva čekam socijalizam! 2021, i ove, 2023. – Kapital i ideologija, Kratka istorija jednakosti i Sagledati razmere rasizma, pobediti diskriminaciju.

Toma Piketi je u Beograd stigao dva dana pre zatvaranja Sajma knjiga, i za to vreme bio gotovo bez odmora. Kao gost AK, Francuskog instituta u Srbiji i Instituta za filozofiju i društvenu teoriju, održao je predavanje u Kulturnom centru Beograda, i učestvovao u stručnom seminaru u Institutu za filozofiju i društvenu teoriju.

U Beograd je stigao sa suprugom, Žilijen Kaže (1984), ekonomistkinjom, koja predaje i na Harvardu (SAD), i u Institutu za političke studije u Parizu.

AK je 2016. objavila njeno Spasavanje medija. Kapitalizam, participativno finansiranje i demokratija. Piketi i Kaže su ove godine zajedno objavili knjigu Istorija političkog sukoba – Izbori i društvene nejednakosti u Francuskoj, 1789-2022.

Intervju, tačnije razgovor sa Tomom Piketijem za Danas je neizbežno, u takvom rasporedu obaveza, morao biti kratak, i najsažetiji mogući, a vođen je u pauzama tokom potpisivanja knjiga na sajamskom štandu AK.

* „Istorija političkog sukoba…“ koju ste napisali sa Žilijen Kaže govori o istoriji dva veka društvenih prilika u Francuskoj. Kakva je situacija danas?

– U toj knjizi je reč o političkoj istoriji Francuske od Francuske revolucije do današnje Francuske. A sadašnja politička situacija u Francuskoj je ekstremno nesređena; postoje tri bloka, jedan je blok centralno liberalni, koji je na vlasti sa Makronom na čelu, drugi je blok levice i treći je blok nacionalne desnice sa Marin le Pen. Taj pregled u našoj knjizi ukazuje da se takvo stanje neće nastaviti još dugo ovako, i da blok levice ima veću konzistentnost i celovitost nego nacionalni blok desnice. Levici nije uvek lako da osvoji vlast, ali desni nacionalni blok sa Le Pen, uz jaku antiimigracionu politiku, ima vrlo malo programa koji se tiče ekonomije i problema društva. Osim toga, Marin le Pen osvaja više glasova seoskih sredina, kao i drugi kandidati desnice kao što je još radikalniji Erik Zemur, dok Republikanska stranka pridobija glasače iz urbanih sredina, i vrlo bogatih građanskih krugova. I, na kraju, tu je levi blok, ujedinjena francuska levica koja beleži veliki uspon. Generalno, politička slika Francuske, sa desnim, centralističkim i levim blokovima i savezima može se preslikati, i važiti za celu Evropu.

* Kako ipak probuditi radničku klasu?

– Kroz istoriju nejednakosti pokazalo se da ona u jednom trenutku može postati faktor mobilizacije. Ono što se može lako uočiti to je postepeno kretanje ka jednakosti kroz vekove. U 19. veku, beda i nepravda su probudile mobilizaciju socijalističke i komunističke partije. Ta mobilizcaija ponekad vodi do razočaranja, na primer kao u zemljama socijalističkog bloka, u Jugoslaviji, u sovjetskim republikama, ali u osnovi ne postoji druga solucija od te mobilizacije, da bi se odgovorilo na izazove društvene nejednakosti.

* A na koji način mobilisati osiromašene ljude?

– Programima transformacije, reindustrijalizacije, koji im daju više, pružaju više, i doprinose više da im se život poboljša. Ako pogledamo klase u Francuskoj, treba praviti razlike između radnika, i zaposlenih u različitim sektorima, od trgovine, do uslužnih delatnosti, i socijalnih. U njima su najviše zaposlene žene, ali i muškarci, i svi oni nastavljaju da glasaju za levicu. Njihove su plate jako niske, ali svejedno, oni permanentno glasaju za levicu. To su najviše stanovnici urbanih sredina, metropola; radnici u industriji, pak, koji danas u Francuskoj ali u drugim zemljama žive u malim mestima, glasaju za nacionalni blok zato što imaju osećaj da su ih drugi politički blokovi napustili.

Današnja situacija u Francuskoj je takva da su niže klase podeljene, ali da ipak ima više homogenosti u opredeljenju za levicu nego za desnicu. I ako Le Pen u Francuskoj ikad dođe na vlast, doći će do ogromnog razočaranja i prevare, pa ta vlast neće dugo trajati.

* Čime objašnjavate to da jedna bogata i poznata građanska porodica koja je uvek glasala za levicu, danas glasa za desnicu?

– Time što je došlo do prevare i razočaranja. U našoj knjizi mi pokazujemo da se od Francuske revolucije do danas neprekidno smenjuju ciklusi nade, i političkih razočaranja. Političke promene uvek ili ulivaju nadu i veru ili vode do razočaranja.

* Da li i u Evropi levica jača?

– Evropa nije završena, transformisana unutra, i ja mislim da levica ima mnogo više jedinstva nego desnica, koja je i dalje podeljena, i u kojoj postoji više struja, od jake antimigrantske do opsednutosti biznisom, pa je i povezanost svih njih je vrlo slabašna.

* Verujete li u porast jednakosti u današnjem svetu?

– Mislim da je čovečanstvo na duge staze uspelo da stvori jedan svet sa više jednakosti. Insistiram na tome da su današnja društva, naročito u Evropi, sa mnogo više jednakosti nego što je to bile pre jednog veka, mnogo više jednakosti nego pre dva veka. U trajanju istorije, s jedne strane, dugoročno ima sve više jednakosti; s druge strane ima, naravno, razočaranja jer stvari ne idu tako brzo kako je očekivano, ali polako, na duge staze postepeno će jednakost nastaviti da progradira. Duboko verujem da će u Evropi mondijalizacijom i globalizacijom, razvojem svetskog tržišta, rešavanjem problema na svetskom nivou kao što su klima i energetika, svest o društvenoj jednakosti sve više rasti, i da će taj pokret jednakosti biti nastavljen.

* Jeste li, kao što vas mnogi smatraju, moderni marksist?

– O, ne, nisam, sigurno nisam. Nikad nisam pretendovao da budem marksist. Karl Marks je imao dobre poglede na svet u 19. veku, ali u odnosu na svet iz 2023..! Celi vek i po, skoro dva veka istorijskog toka dopuštaju da se dobije pregled svih uspeha socijaldemokratije u 20. stoleću, koje Marks nije mogao da zamisli. Dakle, moja je perspektiva drugačija.

* Prema vašoj knjizi „Kratka istorija jednakosti“ Kler Ale i Benžamen Adam su nedavno objavili strip „Kapital i ideologija“?

– To je odličan, vrlo uspešan strip. U tome nisam učestvovao, nisam ništa tome doprineo, ali mislim da je taj strip izvanredan.