Top lista srpskih subvencija: Fijat, Rauh, Mišlen, Tigar…

Fijat je 2009. godine dobio formalno 10.000 evra po radniku, ali pored toga još i stotine miliona evra pomoći što u gotovini od države, što od lokalne samouprave, pa je na kraju podrška države u novcu izašla na oko 500 miliona evra što je za 3.400 radnika koliko je radilo na vrhuncu proizvodnje iznosilo oko 150.000 evra po čoveku.

Bogdan Petrović, konsultant i specijalni savetnik u Ministarstvu privrede od 2005. do 2007. godine, ističe da se taj iznos subvencija često „maskira“ državnim ulogom od 33 odsto u fabrici.

„Navodi se da je država za taj novac dobila 33 odsto vlasništva, ali mi ni dinara od dividende nismo videli. Kada se ukalkulišu sva davanja države to dostiže pola milijarde evra plus lokalne beneficije, objekti i zemljište“, podseća on.

On ističe da subvencije države, a posebno u tehnologije kao što je proizvodnja kablova nisu opravdane ni po koju cenu.

„Eventualne subvencije se mogu opravdati za ulaganja u devastirana područja, gde nema ljudi i gde je loša bazična infrastruktura, ali subvencije za kablovsku industriju i to u Novom Sadu kao što je dato Liru je skandal“, napominje on.

Iako su nekada u samim počecima privlačenja investitora subvencijama maksimalni iznosi od 10.000 evra bili namenjeni visokim tehnologijama i ulaganjima baš u nerazvijena područja, to se izvitoperilo u ogromna državna davanja i to za primitivne tehnologije.

Nakon Fijata koji je ubedljivo najveća državna subvencija u industriji i Rauha koji, iako novčano relativno mali iznos, ali po zaposlenom odmah iza Fijata, sledi pomoć Mišlenu, odnosno Tigar tajrsu od 30 miliona evra, u okviru investicije od 200 miliona evra, kojom je obećano zapošljavanje najmanje 500 radnika.

To je 60.000 evra po zaposlenom, iako Mišlen inicijalno nije tražio niti dobio nikakve subvencije kada je svojevremeno kupio fabriku auto guma.

Pri vrhu po subvenciji po zaposlenom je i italijanska fabrika Vibac Balcani koja proizvodi lepljive trake i koja je dobila od države refundaciju petine investicije od 60 miliona evra.

Dakle subvencija iznosi 12 miliona evra, a pri tome je grad Jagodina obezbedio zemljište vrednosti 300.000 evra, a refundiran je i deo troškova izgradnje fabrike u iznosu od 1,2 miliona evra.

To znači da je država dala 13,5 miliona evra, a s druge strane osim investicije investitor se obavezao da u narednih 10 godina zaposli 300 ljudi. Celih 45.000 evra po radniku plasira ovu firmu u sam vrh beneficiranih državnih subvencija.

Slično kao i Rauh, i Falke je dobio relativno skromnu sumu 853.497 evra, ali za zapošljavanje samo 24 radnika.

Računica kaže oko 35.500 evra po čoveku.

Nešto manje je dobio pomenuti Lir, ali uz podjednak odnos sopstvenog i državnog ulaganja.

Država je dala subvenciju od 9,6 miliona evra, a kompanija 9,5 miliona za zapošljavanje 2.000 ljudi.

Pored toga grad je izgradio fabriku za četiri milijarde dinara, što je više od 30 miliona evra. Sve zajedno, po čoveku je država platila 22.000 evra za fabriku kablova.

U ovom društvu 9,5 miliona evra za razvojni centar Kontinentala u Novom Sadu ili 19.500 evra po zaposlenom i ne izgleda tako mnogo s obzirom da se radi o daleko sofisticiranijoj tehnologiji od pomenutih fabrika kablova.

Ipak, IT zajednica se pre dve godine podigla protiv ove subvencije, jer na tržištu postoji manjak, a ne višak IT inženjera.

Kineska fabrika Meita je u Bariču napravila dva postrojenja u koja je sve zajedno uložila 150 milona evra, a država je učestvovala sa 35 odsto, odnosno 52,5 miliona evra.

Fabrika je zapošljavala 2.800 ljudi, pa ispada da je svako radno mesto država platila 18.750 evra.

Inače, nekada je uredba za privlačenje investicija imala jedini kriterijum otvaranje radnih mesta, ali je u međuvremenu to prošireno na „realizaciju investicionog projekta“.

Ipak se u svim ugovorima navodi koliko će radnika biti zaposleno i kao jedna od ugovornih obaveza je rok u kome ne sme da se smanji broj zaposlenih.

Petrović ističe da pored opravdanih subvencija država daje novac i za čitav niz neopravdanih projekata gde su direktna konkurencija domaćim fabrikama ili ne donose nikakve tehnologije.

„Proizvodnja kablova je jednostavna proizvodnja, tu nema neke tehnologije, nema pogona, mašina. Jedina dodata vrednost koja se tu pravi je plata tog radnika koja je 20 odsto veća od minimalca. Kada se uračunaju subvencije ispada da je i tu platu dala država u narednih tri, četiri godine. To je takva tehnologija da može sutra da se premesti gde god je jeftinija radna snaga i gde daju veće subvencije. Zanimljivo je što iz nekog razloga to vezivanje kablova ne može da se automatizuje, ali država preuzima veliki rizik davanjem subvencija, jer ako naprave robote koji to mogu da rade, sve će radnike pootpuštati“, napominje Petrović dodajući da se ipak poslednje dve, tri godine popravlja struktura subvencija, pa se manje daje novca za kablove, a više za fabrike sa pogonima koji će ostati ovde.

Jedna od eventualnih pozitivnih strana investicije Rauha u Koceljevi je što će angažovati domaće sirovine, pa je efekat te investicije nešto veći po celu privredu, a i za državu je bolje da se izvoze sokovi, nego sirovo voće gde je najmanja zarada.

Međutim, ekonomista Milan Kovačević podseća da subvencija Rauhu znači nefer konkurenciju našim drugim proizvođačima sokova.

„Nema tu logike, to je samo rasipanje novca“, tvrdi Kovačević pitajući se da li je neko analizirao kada će se državi vratiti tih 2,2 miliona evra.

„Skoro da nisam nijednu subvenciju video koja je opravdana. Dajte studiju na osnovu koje ste odlučili dati novac. Država je agent našeg novca i ako ga troši pogrešno to je krađa. Velika je mana tih subvencija ako se daju u sektorima gde već imamo proizvođače jer ih tako uništavamo. Evo sada u Zrenjaninu Kinezi prave fabriku guma i potpuno će zaustaviti Kruševac i Tigar. Iz kog god ugla da gledate na subvencije to je greška“, smatra Kovačević.