Traže isti aršin za sve

NJima su se, odnedavno, pridružili i ratni vojni rezervisti, kojima se duguju ratne dnevnice za učešće u ratnim sukobima na Kosovu i Metohiji 1999. godine. Podršku su, kažu, dobili od Policijskog sindikata Srbije i Vojnog sindikata. Poručuju da će, ukoliko od predstavnika vlasti ne dobiju „konačne odgovore o dinamici i načinu isplate zaostalih zarada“, postaviti šatore ispred Gradske kuće, u kojoj se, inače, nalaze kabineti gradonačelnika Darka Bulatovića i članova Gradskog veća.

– Uporno nam govore da ne postoji zakonski osnov za isplatu naših zarada, te da je potrebno doneti neki leks specijalis. Pri tom ignorišu činjenicu da je 40 odsto radnika propalih društvenih preduzeća u Srbiji već primilo zarade, po raznim osnovama. Da ne govorimo o tome da i Ustavni sud nalaže njihovu isplatu, a postoje i brojne presude Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu koje, takođe, nalažu izmirivanje te obaveze. Očigledno je, dakle, da država ne želi da reši ovaj problem, pogotovu ne želi da ga reši sistemski, ali zato ume da nam šalje izvršitelje na vrata kada mi ne izvršimo svoje obaveze – komentariše za Danas Žarko Đorđević, predstavnik Organizacionog odbora bivših radnika propalih društvenih preduzeća u Nišu.

Da nije reč o nečijem hiru već o rešavanju egzistencijalnih problema radnici to uporno ponavljaju naglašavajući da je veliki broj njih suočen sa raznim bolestima, neki su međuvremenu i umrli, čekajući da država izvrši svoju obavezu. „Svi smo zaduženi na sve strane, a državi dugujemo za struju, grejanje, vodu… Često nemamo novca ni za lekove, a dešava se da deci nemamo šta da iznesemo na sto“, poručuju razočarani radnici.

– U Srbiji su, čini se, ulica i masovni protesti jedini način da građani ostvare svoja prava. Niko ne treba da se stidi da prozove aktuelnu vlast i Aleksandra Vučića da rešavaju probleme, jer je to njihova dužnost, utoliko pre što su obećali da će nešto učiniti u vezi s tim. I mi u Kuršumliji smo isposlovali od države svoje ratne vojne dnevnice tek kada smo 2006. i 2007. godine, punih 150 dana, blokirali zgrade opštine, suda, pa i ceo grad. Onda je država, koja je do tada tvrdila da u državnoj kasi nema novca za to, negde „našla“ 27 miliona evra i isplatila nam dnevnice. Problem je što pravo na tu „privilegiju“, ni dve decenije posle završetka sukoba na Kosovu, nisu uspeli da ostvare ostali ratni vojni rezervisti u Srbiji – tvrdi Dejan Milošević, predsednik Udruženja Toplički gvozdeni puk.

Okupljeni radnici podsećaju da su još u oktobru 2016. godine, kada je Vlada Srbije zasedala u Nišu, od tadašnjeg premijera Vučića i ministra privrede Gorana Kneževića, dobili obećanje da će im do kraja te godine biti isplaćene zaostale zarade, a da će nešto kasnije to biti učinjeno i u ostalim gradovima. Ministar Knežević je tada tvrdio da u budžetu „ima para“ za tu namenu. Od tada se, međutim, gotovo ništa nije desilo. Preciznije rečeno, većini bivših radnika isplaćena je samo jednokratna socijalna pomoć u visini minimalca, a Vučić je, nekoliko meseci kasnije, poručio da para za njih, ipak – nema, i da će isplata onoga što su davno zaradili ići „u skladu sa mogućnostima“.

Među bivšim radnicima, koji se godinama okupljaju ispred Gradske kuće, ima onih koji zagovaraju radikalnija rešenja, ali i onih koji su prioritetno za pregovore sa predstavnicima vlasti. NJihovi zahtevi, dakle, nisu precizno artikulisani – nekada insistiraju na isplati zaostalih zarada samo onim radnicima koji imaju izvršne sudske presude, a nekada traže da se zarade isplate i onima čije su firme u postupku stečaja. Za ovih deset godina mogli su se čuti i zahtevi da se neisplaćene zarada svima, pa i bivšim radnicima firmi kod kojih je postupak stečaja okončan, isplate. Ustavni sud Srbije je, inače, u svojim presudama naložio isplatu zaostalih zarada radnicima čije su firme u stečaju, ali ne i onima koji su bili zaposleni u preduzećima čiji je stečaj okončan.

„Milostinju“ čeka više od 9.000 radnika

Niški Centar za socijalni rad je odmah po odlasku članova Vlade iz Niša (zasedala je u tom gradu u oktobru 2016. godine), evidentirao više od 9.000 bivših radnika društvenih preduzeća koja su nakon neuspešnih privatizacija i restruktuiranja otišla u stečaj. NJima se na ime zaostalih zarada, prema preliminarnim projekcijama, duguje oko 4,5 milijardi dinara, i to pod uslovom da im se isplati samo minimalac. Svi ovi radnici, koji sada čekaju milostinju od države, bili su zaposleni u šezdesetak, u međuvremenu ugašenih, preduzeća, među kojima su i ona najpoznatija – EI Niš, MIN, Jastrebac, Niteks, Građevinar…