Treba nam drugačija vizija društva

Nedavno je najavila da će nakon predsedničkih izbora ući u proteste ako Vlada nastavi da urušava javna preduzeća i ustanove „merama štednje“, i ako ne odustane od namere da ih privatizuje. Ova najava je neposredan povod da razgovaramo sa predsednikom Konfederacije Ivicom Cvetanovićem o neobičnom iskustvu, pređenom putu i perspektivama KSS-a, kao i o bolnom iskustvu Srbije u privatizaciji i o perspektivama društva.

Ivicin matični Sindikat Telekoma „Srbija“ nastao je 1997. godine, kao alternativa postojećem sindikatu koji je podržao prvu prodaju Telekoma. Razgovor smo počeli podsećanjem na razloge zbog kojih su sindikati u javnim preduzećima dugo funkcionisali bez sindikalne centrale, i na razloge za njihovo udruživanje u KSS. „Kad su 1990. godine podržavljeni veliki sistemi, koji su pre toga bili u društvenom vlasništvu, formirano je između ostalog i naše tadašnje preduzeće PTT saobraćaja Srbije“, objašnjava Cvetanović. „Sindikat je ostao, odnosno formiran je u tom novom, državnom, javnom preduzeću. Većina sindikata velikih sistema i javnog sektora, kada se sve to podržavilo, su tako formirali nove sindikate, koji su međutim ostali ostrva. Praktično nisu više bili članovi Veća.“

IZ: Nisu hteli, ili nisu mogli?

IC: Jedan od razloga za to što su ostali usamljeni je i taj što niko nije reagovao na suštinski problem, da je ono što je bilo vlasništvo svih preko noći 1990. postalo državno vlasništvo. Samim tim su se i ti sindikati formirali kao novi. Dakle sindikati u Elektroprivredi Srbije, tadašnjem javnom preduzeću PTT saobraćaja Srbije, sindikati u javnom sektoru koji su formirani kao alternativa kasnije, devedesetih nisu bili članovi ni jedne centrale. To su bazični sindikati, direktno su vezani za svoje članstvo i za firme u kojima postoje.

Kada je donet novi zakon o privatizaciji 2001. godine, ponovo bez socijalnog dijaloga, niti se neko bunio protiv tog zakona, onda su se organizovali ti sindikati koji su funkcionisali kao ostrva, koji nisu bili članovi Veća, a koji su održali svoje članstvo. Tadašnji sindikat Elektroprivrede Srbije, i tada već Sindikat Telekoma „Srbija“, koji je formiran kada se podelilo javno preduzeće PTT saobraćaja Srbije na Poštu i Telekom, drugi sindikat Telekoma, takođe reprezentativan, sindikat Pošte i Sindikat finansijskih organizacija Srbije su formirali 2003. godine Konfederaciju, centralu koja je, i samo ime joj kaže, konfederalno organizovana, odnosno bazični sindikati su ti koji su stožer centrale. Oni funkcionišu i kroz grane, s tim što grana nije organ, nego samo telo koje objedinjuje sindikate po delatnostima. Do 2005. godine je bilo v.d. stanje, da bi onda bila održana osnivačka skupština i centrala kreće da funkcioniše. Finansijske organizacije su se uključile zato što je tada bio udar na bankarski sistem, pa je udruživanje bio jedan od njihovih odgovora. Ujedinili su se sindikati koji su postojali u našim bankama, i kasnije su i opstali, bez obzira na privatizaciju većine banaka. Ostale su samo Poštanska štedionica i Komercijalna banka, i osiguravajuća društva.

IZ: Da li u privatnim bankama danas ima sindikata?

IC: U nekadašnjim domaćim bankama koje su privatizovane ima. U onima koje su novootvorene praktično ni u jednoj nema. Nije bilo moguće, bilo je gušeno kroz razne aktivnosti poslodavca, a ni država već nije više brinula o pravu na sindikalno organizovanje.

IZ: Kažeš da nije bilo otpora usvajanju Zakona o privatizaciji 2001. godine. Ja koliko se sećam, pojedini sindikati, a UGS Nezavisnost izrazito, čak su otvoreno podržavali primenu ovog zakona, to su isticali kao svoju prednost. U smislu da idu u korak sa vremenom, za razliku od ostalih.

IC: Mislim da je angažovanjem sindikata da to podrži i njihovom edukacijom kadrova i članstva u tom pravcu svima nama načinjena velika šteta. Mada, u toj fazi tranzicije, koja je krenula i ranije, ali kada govorimo o toj fazi posle 2000. godine, mislim da su ti sindikalci to nesvesno radili, i da su kasnije to uvideli kad im se bumerang vratio kroz pad broja članova, kada su krenula otpuštanja i kada se videlo da su firme privatizovane zarad svega osim onoga što je trebalo da bude cilj – da se nastavi proizvodnja i da se unapređuju firme. Umesto toga radili su se razni marifetluci, od pranja para do kupovine objekata da bi se koristili za druge namene, mada se mnogi danas više ne koriste uopšte, tako da smo za tih deset godina praktično postali industrijsko groblje. I na kraju su opet radnici o optuživani da su firme propale zato što su oni uzimali štekere. Sve opljačkano, radnici šta će, došli da uzmu nešto što im treba za kuću, a ispalo je da su oni za sve krivi.

U to vreme kad je počela primena Zakona o privatizaciji centrala KSS-a još nije bila organizovana. Naša borba protiv privatizacije velikih sistema je počela tek kasnije, i traje i danas, ali na početku privatizacije, zaista, neki su je zagovarali, neki su ćutali. Takođe tadašnja vlast je imala veliku podršku naroda i smatralo se da se to sve radi u javnom interesu. Svi su listom bili za privatizaciju. Znali smo da na zapadu postoje privatne kompanije sa jakim sindikatima, u kojima postoji i participacija radnika u odlučivanju, obećavali su nam da će sa privatizacijom svi ti dobri običaji doći i kod nas, tako da neki sindikalci stvarno nisu bili svesni šta rade. A neki su bili i instruirani. Na kraju smo dobili milion nezaposlenih.

Imali smo mi i ranije privatizacije, devedesetih godina, ali tada se nekako oprezno radilo, više se razmišljalo o tome da privatizovane firme nastave da rade isti posao. Međutim, tada smo imali problem da su se vode privatizovale, i neki ključni nacionalni resursi koje ne treba privatizovati, kao što je Telekom 1997. godine. Doduše, to je bio dosta jak ugovor, zabranjivao je otpuštanja pet godina, firme koje su kupile akcije su dalje razvijale telekomunikacije, pa je kasnije imalo šta i da se vrati. Telekom je danas u državnom vlasništvu, ali su stalne aktivnosti da se ponovo proda. Sad imamo restrukturiranje velikih sistema, koje ide u pravcu da se delovi koji su profitabilni ponude na prodaju.

IZ: KSS je ubrzo nakon osnivanja artikulisao svoj predlog zakona o podeli besplatnih akcija javnih preduzeća radnicima i građanima.

IC: Mi smo shvatili da zakonom iz 2001. godine gubimo sva prava, zato smo pokrenuli i predložili zakon o podeli besplatnih akcija. Tražili smo vlasništvo, jer smo nekada svi bili vlasnici tih kompanija. Mi smo i pokrenuli i branili taj zakon dva puta u skupštini. Pokrenuli smo ga kao narodnu inicijativu, drugačije nismo mogli kao sindikat. Predlog je odbijen, ali je Dinkić kasnije iskoristio ideju i podelio akcije šest velikih sistema. Mi smo insistirali da se ovaj model primeni i na lokalna javna preduzeća, da se ljudi zaštite ako krene, a na žalost izgleda da će krenuti to javno-privatno partnerstvo, u ovoj zadnjoj fazi privatizacije i restrukturiranja to će biti nešto što će ostavili veliki broj radnika na ulici i nećemo više imati uslugu kao što bi imali da je uprava nad javnim preduzećima odgovorna onako kao što se to nekada radilo. Ceo koncept javno-privatnog partnerstva se svodi na manilupaciju da se poslovi daju ljudima bliskim vlasti u tom trenutku, ko god bio, nije bitno, to se uvek tako radi. Mislim da su se sve te loše pojave mogle barem obuzdati da je usvojen naš predlog i da je radnicima i građanima bilo omogućeno da postanu vlasnici javnih preduzeća. Umesto toga, mi danas imamo javno-privatno partnerstvo i u javnim službama, što je veoma opasno, u zdravstvu, prosveti, socijalnoj zaštiti… Stvarno ne znam kada ćemo da se otrgnemo od tog neoliberalnog pristupa, kad imamo tolike primere u svetu da se nacionalni resursi, koji su važni za opstanak društva, pod državnom kontrolom i sa odgovornom upravom, a ne da se u preduzećima zbrinjavaju partijski kadrovi koji se stavljaju na funkcije koje ne znaju da obavljaju.

IZ: Vaš predlog zakona o podeli besplatnih akcija je u to vreme bila prva narodna inicijativa koja je uspešno sprovedena u skladu sa procedurom i koja je došla do parlamenta.

IC: Mi smo za nekih petnaestak dana skupili 600.000 potpisa, i to u dva navrata! Ali kao što rekoh, u skupštini je odbijena i jedna i druga inicijativa.

IZ: Kako ste došli do koncepta podele besplatnih akcija? Kako je tekla diskusija, jel bilo drugačijih mišljenja?

IC: Jedan od razloga je bio taj što smo nekada svi bili vlasnici tih preduzeća. Drugi razlog je bila potreba da odgovorimo na najave privatizacije javnih preduzeća po zakonu iz 2001. godine. Mislili smo da ćemo tako moći da se odbranimo od preuzimanja. Postoji ta demagogija da smo samom podelom akcija mi omogućili privatizaciju. Naš interes nije bila privatizacija, nego da se kroz to vlasništvo jače branimo, da imamo i taj instrument.

IZ: Odakle je dolazila ta kritika da je podela akcija prvi korak u privatizaciji?

IC: I spolja i iznutra (smeh). Kritike spolja su bile u smislu: „Šta će radnicima akcije?“ Znaš i sam kakvo je bilo vreme, a i dan danas je. Te kritike smo lako odbacivali, iz prostog razloga što postoje mnogi primeri na zapadu da kompanije podele akcije svoji radnicima, tako da je većina našeg članstva bila za to i to je bio veliki uspeh sindikata. Iznutra su bile kritike da ćemo sa podelom akcija omogućiti privatizaciju, ali ipak smo postigli jedinstvo, i pošto imamo dobre mreže vrlo brzo i efektno smo ispunili uslove da podnesemo narodnu inicijativu.

IZ: Telekom je postao važna tačka otpora privatizaciji 2010. godine. Tada je pored sindikata protiv prodaje istupila i jedna grupa intelektualaca, u kojoj su bili Aleksandra Smiljanić, Milan Kovačević, Nebojša Popov, Verica Barać i drugi, koji su iznosili argumente da prodaja Telekoma nije u javnom interesu. To je po mom mišljenju bio prvi ozbiljan znak društva koje uči na lošim iskustvima privatizacije, jer neki od tih ljudi deset godina ranije sigurno ne bi zauzeli isti stav.

IC: Poslednji put kad je pokušana prodaja Telekoma imali smo baš veliku podršku stručne javnosti, ali da, to je počelo 2010. godine i kasnije se razvijalo. Ne samo zato što Telekom donosi profit, pa ga ne treba prodavati, nego i zbog toga što prodaja stranim kompanijama dovodi do toga da naši najstručniji kadrovi više ne rade u Srbiji, nego odlaze da rade u centralu kompanije, u Nemačku, Francusku, gde već, a da ovde ljudi ostaju da rade samo operativne poslove. Sve smo to videli u privatizaciji.

IZ: Pored vaše pozicije i pozicije stručne javnosti, poslednjih godina počinje sve jasnije da se artikuliše još jedna bitna pozicija prema javnom sektoru, a to je pozicija korisnika njegovih usluga. Tu je najdalje otišao pokret skupština stanara u Nišu, koji je nastao oko protesta zbog cene grejanja i proširio se na druge probleme korupcije i lošeg rada lokalnih javnih komunalnih preduzeća. Kako vi, kao sindikat koji okuplja radnike javnog sektora gledate na ove pokrete?

IC: Mogu samo da zamislim kad uđe ono što se predviđa, da se uvede javno-privatno partnerstvo i kad krene restrukturiranje, koliko će se tek onda nezadovoljstvo građana biti. Da me ne shvatiš pogrešno, mi nismo protiv restrukturiranja, u smislu da treba da se unapredi poslovanje. Ko bi bio protiv toga? Ali pod restrukturiranjem se do sada podrazumevalo samo tehnološki višak i prodaja, a kasnije će i građani osetiti loše posledice, jer će cene usluga biti mnogo veće. Imamo brojne takve primere u okruženju. U Bugarskoj je pala vlada zato što narod više nema novca da plaća račune za struju, jer su ceo energetski sektor iscepkali i prodali, i tu su ušle kompanije koje su podigle cene na evropski nivo, što narod sa svojim platama i prihodima više nije mogao da izdrži i pala je vlada. Zamisli šta bi se tek desilo kod nas, gde narod ne može da izdrži ni ovu cenu koja još uvek nije ekonomska. Normalno da su ljudi u Nišu reagovali. Našim javnim preduzećima se ne rukovodi profesionalno, u mnogim gradovima imamo problem da se „odokativno“ prave računi za grejanje, da ljudi to ne mogu da izdrže i normalno je što su se organizovali kroz građanski aktivizam da zaštite svoja prava. Sa druge strane, pored profesionalnog upravljanja postoji ogroman problem nedostatka javne kontrole i onemogućavanje istinski nezavisnih institucija koje bi vršile kontrolu.

IZ: Vaš odnos prema privatizaciji je bio bitno drugačiji i po mom mišljenju kvalitetniji od drugih velikih sindikalnih centrala, onih koje sede u Socijalno ekonomskom savetu. Misliš li da to ima veze sa načinom na koji ste nastali i razvijali se – povezivanjem odozdo?

IC: Pa jeste, mi zato i dan danas imamo taj problem da ne učestvujemo u radu najvišeg tripartitnog tela u Srbiji, a da ne govorimo o lokalnim socijalno ekonomskim savetima, a svuda u Srbiji, praktično u svakom selu gde ima ambulanta, pošta, struja, mi imamo svoje članove. Svaki od naših sindikata je pre ulaska u Konfederaciju imao neki svoj problem, i onda smo počeli da polako ali sigurno kanališemo te probleme i da ih na neki način definišemo kao zajedničke. Zato i mi kao centrala imamo tu politiku da svaki sindikat rešava svoje probleme u svojoj kući uz našu podršku, a da se zajednički problemi definišu na nivou grana i na nivou predsedništva Konfederacije. Evo u ovom trenutku je materijalni položaj vrlo bitan, onda je bitna stvar aktivnost države po nalogu MMF-a da se vrši dalje restrukturiranje, da se uvede javno-privatno partnerstvo i tako dalje, bez sindikata, i mi ćemo biti na udaru sigurno u narednom periodu po svim tim pitanjima. Sa druge strane, potrebna nam je podrška, malo pre smo govorili, stručne javnosti, civilnog sektora, i potrebna nam je podrška i političkih partija koje se zalažu za pravednije društvo nego što je sad.

Zaposleni u javnim preduzećima su na istoj strani kao i građani koji se bune zbog visoke cene usluga. Ali mi imamo taj problem da se u Srbiji u poslednje vreme širi mantra da su po javnim preduzećima svi ljudi neradnici, paraziti i tako dalje. Ja moram da kažem, kada smo imali poplave 2014. godine, svi oni koji su išli kao radna snaga da saniraju posledice poplava, to je takođe bio javni sektor. I da se spasu ljudi, i da se osposobi elektro-energetski sistem, da se sačuva elektrana, termoelektrana Obrenovac, da se telekomunikacioni sistem uspostavi, da ne dođe do epidemije, da se pokrene i nastavi sa obrazovanjem… Mislim da je tu javni sektor pokazao koja mu je uloga i da u njega treba ulagati. Međutim širi se propaganda da je javni sektor glomazan i neefikasan, iako imamo sedam zaposlenih na sto stanovnika, što je daleko ispod proseka u Evropi. Znači negde smo na dnu. Nije nama toliko veliki javni sektor koliko nam je mala industrija i privreda, to jeste činjenica, sa tim što javni sektor mora da funkcioniše. Naravno, ima tu velikih problema, pre svega zbog toga što industrija vise ne radi, pa su mnogi na svaki način gledali da se zaposle u nekom javnom preduzeću, da primaju neke plate, pa negde sada imamo problem viška, ali negde imamo i manjak zaposlenih. To sve može na jedan racionalan i sistemski način da se reši, ali ne ako se istovremeno vodi hajka da su svi u javnom sektoru paraziti. Onima koji vode hajku nije ni cilj da bilo šta reše, nego samo da okrenu građane protiv javnih preduzeća i da podstaknu privatizaciju i javno-privatna partnerstva, ali ja sam siguran da su građani većinom toga svesni. Znači, uz ozbiljnu strategiju menadžmenta i javnu kontrolu za bilo koje preduzeće, mislim da mi možemo da mnogo poboljšamo rad javnih preduzeća, a ne samo da ponavljamo restrukturiranje-otpuštanje-privatizacija.

IZ: U sastavu KSS-a se nalaze i rudari iz Kolubare, koji su odigrali odlučujuću ulogu u promenama 2000. godine. Ta uloga je u međuvremenu sistemski zanemarena, pošto vladajućem poretku ne odgovara činjenica da je u smeni Miloševićevog režima ključna bila uloga radnika, koje su nove vlasti kasnije izneverile, opljačkale i, kao što i sam kažeš, optužile ih povrh svega da su sami sebe opljačkali. Da li misliš da je danas ponovo moguće da radnici budu subjekti promena kao što su bili 2000. godine?

IC: Da, jesu iznevereni radnici, jer kasnije smo imali sve te procese o kojima sada pričamo negativno, i mislim da su i radnici, kao i građani, u ovom trenutku zbog toga u dubokoj apatiji. Moramo da se reorganizujemo, da povećamo nivo solidarnosti, uopšte viziju razvoja društva kroz kolektivni rad, jer mi praktično imamo vladajuću ideologiju koja nameće individualizam, i vrlo je teško, za razliku od tog vremena. U tom trenutku društvo je bilo polarizovano, gde su i jedna i druga strana skoro imale istu težinu. I onda su radnici u jednom trenutku odlučili gde će. U ovom trenutku imamo jednu drugačiju, totalno drugačiju sliku, gde imamo u skupštini vladajuću koaliciju sa skoro dvotrećinskom većinom, i opoziciju koja tu ne deluje na pravi način, gde samim tim i organizacije kao što su sindikati i nevladin sektor ostaju na margini. Sindikati moraju ozbiljno da razmišljaju na koji način će dalje delovati, jer ovo delovanje kroz izvršnu vlast se pokazalo da ne može da ostvari interese radnika. I mi ćemo morati da tražimo neki put, na koji način ćemo učestvovati i u odlučivanju i u Skupštini. S tim što sindikati imaju problem, znači sve centrale, pa normalno i Konfederacija, imamo članove različitih političkih ubeđenja i ne smemo da dozvolimo da nas to podeli, onda bi mi kao sindikat izgubili članstvo. Ali ukoliko se nastavi ovakva situacija da nema balansa u Skupštini, ako se nastavi sa marginalizacijom sindikata i nevladinog sektora, mislim da je neminovno da dođe do stvaranja jednog šireg socio-ekonomskog fronta oko problema u društvu i traženja neke zajedničke vizije na koji način treba društvo da se razvija. Problem je što mi u Srbiji nazadujemo, što odlaze oni koji su najpametniji i najbolji i nema progresa. Ali dobro, takvi kakvi smo, moramo naći način da zajedno menjamo društvo.

Tekst je objavljen u dodatku Bilten za samoobrazovanje i društvena pitanja, Učitelj neznalica i njegovi komiteti