Trijumf bez radosti

Dinamika je, ipak, uglavnom onakva kako se očekivalo. Amerika će se i dalje kretati silaznom putanjom u 2009. godini, sa dubokim posledicama na ceo svet. Recimo, kako padaju poreski prihodi, državne i lokalne vlade nalaze se u procesu smanjivanja izdataka. Opašće i američki izvoz. Pada potrošnja stanovništva, kao što se očekivalo. Došlo je do značajnog pada u bogatstvu, u bilionima, kako su padale cene nekretnina i akcija. Osim toga, većina Amerikanaca živela je iznad svojih mogućnosti, koristeći svoje domove, sa njihovom naduvanom vrednošću, kao jemstvo. Igra je počela.

Amerika bi se suočila sa ovim problemima čak i da se istovremeno ne suočava sa finansijskom krizom. Ekonomija Amerike bila je prenapregnuta preteranim zaduživanjem. Sada dolazi bolni proces vraćanja duga. Preterano zaduživanje, kombinovano sa lošim pozajmicama i rizičnim derivatima, uzrokovalo je zamrzavanje kreditnog tržišta. Na kraju, kada banke ne znaju sopstvene bilanse stanja, neće verovati ni drugima. Bušova administracija nije uočila nadolazeće probleme, negirala je da su to problemi kada su se pojavili, zatim je umanjivala njihov značaj i na kraju se uspaničila. Predvođena jednim od arhitekata problema, Henkom Polsonom, koji se zalagao za deregulaciju i dozvoljavanje bankama da se još više upuste u pozajmljivanje, nije čudno što se administracija prebacivala iz jedne politike u drugu – svaku strategiju podržala je sa apsolutnom ubeđenošću, koje se držala do poslednjeg minuta pre nego što je napuštala u korist druge. Čak i da je poverenje zaista bilo jedina važna stvar, ekonomija bi potonula. Štaviše, malo akcije što je preduzeto, imalo je za cilj spasavanje finansijskog sistema. Međutim, finansijska kriza je samo jedna od nekoliko kriza s kojima se suočava zemlja: makroekonomski problemi koji leže u osnovi svega su dodatno pogoršani lošom srećom donje polovine populacije. Oni koji bi trošili nemaju novac, a oni koji imaju novac ne troše ga.

Amerika, kao i svet, takođe se suočava sa velikim strukturnim problemom, koji nije drugačiji u odnosu na onaj s početka prošlog veka, kada su skokovi produktivnosti u poljoprivredi značili da sve manji udeo populacije može da nađe posao u tom sektoru. Danas, skokovi u industrijskoj produktivnosti su impresivniji u odnosu na one u poljoprivredi pre jednog veka. Međutim, to znači da su neophodna još veća prilagođavanja do kojih mora doći. Ne tako davno, došlo je do diskusije o opasnostima nekontrolisanog pokretanja velikih neravnoteža globalne ekonomije. Ono što danas vidimo deo je tog pokretanja. Međutim, postoje jednako fundamentalne promene u globalnim balansima ekonomske moći: gomile novca za spašavanje sveta leže u Aziji i na Bliskom Istoku, ne na Zapadu. Ipak, globalne institucije ne razmišljaju o ovim novim realnostima. Globalizacija je podrazumevala da smo sve više međuzavisni. Ne može da dođe do dubokog i dugog pada u najvećoj svetskoj ekonomiji bez globalnog grananja. Dugo sam tvrdio da ideja o razdvajanju predstavlja mit. Dokaz sada potkrepljuje taj stav. To je naročito tako jer je Amerika izvezla ne samo svoju recesiju, veći propalu filozofiju deregulacije i loše hipoteke, tako da se finansijske institucije u Evropi i drugim delovima sveta, takođe, suočavaju sa većinom ovih problema. Mnogi u zemljama u razvoju imali su korist od poslednjeg buma, kroz finansijske prilive, izvoz i visoke cene sirovina. Sada je došlo do preokreta. Zaista, velika je ironija da novac sada ide iz siromašnih i dobro vođenih ekonomija ka SAD, izvoru globalnih problema.

Poenta navođenja ovih izazova s kojima se suočava svet jeste da se ukaže da su, čak i ako Obama i drugi svetski lideri urade sve kako treba, SAD i globalna ekonomija ušli u težak period. Pitanje nije samo koliko dugo će trajati recesija, veći kako će ekonomija izgledati kada iz nje izađe. Da li će se vratiti snažnom rastu ili ćemo videti anemični oporavak, kao što je to bilo u slučaju Japana tokom devedesetih? U ovom trenutku glas dajem drugoj varijanti, posebno što će nasleđe velikog duga verovatno umanjiti entuzijazam za veliku stimulaciju koja je potrebna. Bez dovoljno velike stimulacije (u obimu od dva odsto BDP) imaćemo opasnu negativnu spiralu: slaba ekonomija podrazumevaće još bankrota, koji će pogurati vrednost akcija nadole, a kamate naviše, podriti poverenje potrošača i oslabiti banke. Potrošnja i investicije biće dalje smanjene. Mnogi finansijeri na Volstritu, koji su dobili gomile keša, vraćaju se svojoj fiskalnoj religiji malih deficita. Neobično je koliko su, iako su dokazali svoju nekompetentnost, i dalje poštovani u nekim krugovima. Ono što je važnije od deficita jeste šta radimo s novcem. Pozajmljivanje radi finansiranja visokoproduktivnih investicija u obrazovanje, tehnologiju ili infrastrukturu, jača bilans stanja nacije. Finansijeri će, međutim, pozivati na oprez: hajde da vidimo kako ide privredi i ako joj je potreban novac, možemo da ga damo. Međutim, firma koja je prinuđena da ode u stečaj neće iz njega izaći kada promenimo pravac. Šteta je dugotrajna. Ako Obama bude pratio svoj instinkt, obratio više pažnju na Mejn strit, a ne na Volstrit, i delovao smelo, onda postoji šansa da privreda počne da izlazi iz krize do kraja 2009. godine. Ako ne, kratkoročni izgledi za Ameriku i ostatak sveta su bledi.

Autor je, profesor ekonomije na Kolumbija univerzitetu i dobitnik Nobelove nagrade za ekonomiju 2001. godine