Tržište dostave hrane vredno 11 miliona evra mesečno

Za hranu se prosečno po dostavi troši 1.300 dinara, dok je prosečna dostava namirnica iz prodavnice nešto više od 3.000 dinara.

Istraživanje je pokazalo da su žene te koje najčešće naručuju hranu kod nas, a ubedljivo najviše se naručuju pice, potom burgeri i testenine. Procena je da je vrednost tržišta za dostavu hrane u Srbiji nekih 10,8 miliona evra mesečno.

Iako su rezultati na prvi pogled odlični generalni direktor Donesi.com Srđan Stanković kaže da prostora za napredovanje ima još dosta i podseća da je period na početku epidemije, kada se iz sistema isključilo 50 do 60 restorana zbog zabrane rada, bio težak za sve.

„Srbija za 30 do 50 odsto ima manji broj narudžbina na mesečnom nivou od nekih zemalja u okruženju poput Rumunije, Bugarske, Grčke, Austrije. I čak tri puta manje kada se radi o onlajn plaćanju u odnosu na ove zemlje. Tako da prostora ima za razvoj i napredovanje“, rekao je Stanković na onlajn konferenciji Centra za istraživanje javnih politika.

Istraživanje Centra pokazalo je da dostavljači imaju fleksibilno radno vreme, što je njima bitno, veliku mogućnost da zarade od čak 60.000 do 200.000 dinara, međutim, to se retko dešava jer postoje problemi odnosno troškovi koji ne mogu da se izbegnu – servisiranje automobila, motora, bicikala, kao i kazne za parkiranje.

„Ogroman problem, naročito za one sa automobilima, su kazne za parkiranje. Pisali smo GSP koji nam je rekao da je to regulisano kao kurirska dostava, koja može da se obavlja do 9 ujutru i od 19 uveče, ali tu postoji problem jer mi jesmo kuriri, ali smo i dostavljači, dostavljamo hranu tokom dana“, istakao je Radovan Mugoša iz Udruženje beogradskih 300 koji se bavi problemima dostavljača.

Na mestima gde se preuzima hrana parkiranje uglavnom nije dozvoljeno, napomenuo je, tako da u 80 odsto slučajeva dostavljači dobijaju kazne. Njima je zbog toga, naglasio je Mugoša, bitno da se to reši, baš kao i bezbednost u saobraćaju i nedostatak obuke za dostavljače kako bi znali šta smeju da dostavljaju, a šta ne. On je istakao da dostavljači koji rade za pojedine firme imaju obezbeđeno i bolovanje, osigurani su i zarađuju između 40.000 i 60.000 dinara, ali da ima i onih koji sami sebi uplaćuju doprinose, najčešće za minimalac. Postoje, međutim i oni, kako je rekao, koji nemaju nikakvu zaštitu, odnosno nisu prijavljeni.

Za profesora Pravnog fakulteta u Kragujevcu Bojana Urdarevića zato je bitno da se reši radni status dostavljača, koji u ovom sadašnjem obliku nije pokriven Zakonom o radu.

„Zakon o radu ovo ne definiše, jer po zakonu imamo zavisni i nezavisni rad. Nezavisni rad su samozaposleni, a oni nisu pravno zaštićeni. Ovde imamo novi vid angažovanja, odnosno imamo radnike koji su ekonomski zavisni samozaposleni – negde između zaposlenih i samozaposlenih“, naglasio je Urdarević. Glavno pitanje radnog prava dostavljača je za koga oni rade, da li za platformu, kao što je to slučaj u nemačkoj kompaniji Fudora gde imaju obezbeđenu minimalnu cenu rada i neke druge povoljnosti ili su angažovani kao preduzetnici preko neke od agencija i firmi koji se bave zapošljavanjem radnika.

„Platforme angažuju samozaposlene i nemaju obaveze prema njima. S druge strane, nastojanje da se ti radnici ukalupe u posao nije u redu, ali prepuštanje tržištu bez garantovanja minimalnih prava plašim se da bi vremenom dovelo do toga da postanu roba, što ne želimo“, naglasio je profesor radnog prava.

Urdarević je rekao da kod nas platforme angažuju radnike preko nekih agencija, kao preduzetnike i tu se stvara neki odnos kao u kvazi agencijskom zapošljavanju.

„Tu treba početi priču i videti kako ove radnike definisati. Oni ne moraju da budu zaposleni, jer njima je važna zarada, fleksibilnost i benefit, ali da budu izuzeti od pravne zaštite ni to mi se ne čini prihvatljivim“, rekao je Urdarević.