„Sve tražite napismeno“: Šta savetuje turistička inspekcija povodom bankrota turističkih agencija?

Na šta putnici imaju pravo, kome se žaliti, kada mogu, a kada ne, dobiti svoj novac od garancije putovanja, razgovarali smo sa Jelenom Sladić Jakovljević, šefom odseka turističke inspekcije za Grad Beograd.

Pre svega ona ističe da je najvažnije da se pre putovanja putnici informišu o svemu u vezi sa putovanjem.

„Usmene informacije ne obavezuju agenciju ni na šta. Dakle sva obećanja agenta o putovanju, na primer sprat hotela, pogled ili bilo koja specifičnost treba da bude u ugovoru. Čitajte opšte uslove poslovanja turističkih agencija i programe putovanja. Tako ćete dobiti mnoge informacije“, poručuje ona.

Prema njenim rečima imamo dve vrste turističkih agencija.

„To su turističke agencije organizatori putovanja koje imaju pravo da organizuju turistička putovanja i koje imaju licencu i turističke agencije posrednici koje nemaju pravo da organizuju putovanja. Turistička agencija koja organizuje putovanja mora da obezbedi garanciju putovanja, a to može da bude najčešće polisa osiguranja ili bankarska garancija. Kada putnik kupi turističko putovanje, organizator daje potvrdu o garanciji putovanja. Ovo je jedan od najvažnijih dokumenata koje putnik dobija, uz ugovor o putovanju“, kaže ona dodajući da su sastavni delovi ugovora o putovanju program putovanja i opšti uslovi putovanja.

Ako turistička agencija bankrotira u slučaju da je pokrivena polisom osiguranja, putnik se obraća osiguravajućoj kući sa zahtevom za obeštećenje.

Potrebno je osiguranju da uz zahtev za obeštećenje dostave i ugovor o putovanju, potvrdu o garanciji putovanja i dokaz o uplati putovanja.

„Garancija putovanja se može aktivirati na osnovu zapisnika turističkog inspektora o insolventnosti, potvrde Narodne banke Srbije o insolventnosti ili rešenja o pokretanju stečajnog postupka“, ističe ona.

Osiguravajuća kuća zatim isplaćuje novac oštećenim putnicima u visini osiguranog iznosa. Ukoliko su sva prijavljena potraživanja putnika veća od osigurane sume, onda se svima srazmerno umanjuje obeštećenje.

Inače, visina garancije se određuje na osnovu visine prometa turističke agencije i za agencije koje imaju licencu A, što znači da organizuje putovanja i u zemlji i u inostranstvu, garancija putovanja se kreće od 30.000 evra za agencije koje imaju do 20 miliona dinara prometa do 400.000 evra za agencije sa preko milijardu dinara prometa.

U slučaju kada je putnik nezadovoljan smeštajem ili nekom drugom uslugom turističke agencije može da se obrati turističkoj inspekciji.

„Pre toga mora se obratiti predstavniku turističke agencije na destinaciji, a po povratku sa putovanja, ako problem nije rešen, turističkoj agenciji“, napominje Sladić Jakovljević dodajući da ako inspekcija utvrdi nepravilnost, podnosi zahtev za pokretanje prekršajnog postupka sudiji za prekršaje, ukoliko se agencija i putnik ne dogovore.T

Ona ističe da turistička inspekcija nema prvo da određuje kolika će biti nadoknada, niti može da naloži agenciji povraćaj novca za neizvršenu uslugu.

Putnici mogu, u slučaju neispunjenja programa putovanja, i da pretrpe materijalnu i nematerijalnu štetu. Taj deo turistička inspekcija ne kontroliše, već putnik mora da podnese tužbu nadležnom sudu. Ako je vrednost spora manja od 500.000 dinara, ne plaća se sudska taksa.

U slučaju kada posrednička agencija prodaje aranžmane neke druge agencije koja organizuje putovanja na osnovu ugovora o subagenturi, organizator putovanja snosi odgovornost.

„Odgovornost snosi organizator čiju je garanciju putovanja putnik dobio. Ukoliko posrednik koji nema pravo da organizuje putovanje ipak to radi, putnik nema prava na neku nadoknadu štete od osiguranja, jer nije uopšte dobio garanciju putovanja“, upozorava ona dodajći da turistička inspekcija tu može da preduzima mere i podnosi zahtev za pokretanje prekršajnog postupka, a putnik svoja prava može da ostvari samo u privatnoj tužbi.