Iza ograda preduzeća u restrukturiranju i u stečaju nalazi se, prema procenama, oko 300.000 tona opasnog otpada. Ovaj istorijski otpad je evidentiran, utvrđeno je u kakvom je stanju i sada treba naći sredstva za njegovo uklanjanje.
Deo treba zbrinuti u zemlji, drugi u inostranstvu. Čišćenje kompanija poput kruševačke Župe, EI Niš, Zorke iz Šapca i Prve iskre iz Bariča od zaliha opasnog otpada, osnovni je preduslov da se za njih zainteresuju strani investitori. I, naravno, da konačno počne rešavanje ovog problema, koji se gomila godinama i koga se setimo samo u slučaju havarija – kaže za Danas Siniša Mitrović, savetnik u Odboru za životnu sredinu i održivi razvoj Privredne komore Srbije.
Koliko je opasnog otpada uskladišteno u firmama koje rade, teško je proceniti, jer nadležne institucije raspolažu različitim podacima. Istina je da ima društveno odgovornih kompanija, poput NIS-a ili Fijata, dovoljno profitabilnih da mogu da prate njegovo zbrinjavanje. Međutim, mnoge firme izbegavaju obavezu da jednom godišnje prijave količine uskladištenog otpada, čekajući finansijski bolje dane kada će biti u mogućnosti da ga zbrinu. Svemu ovome treba dodati i opasni otpad uskladišten po kućama – od elektronskih i električnih uređaja, preko baterija do lekova kojima je istekao rok upotrebe. Računa se da se na srpskom tržištu godišnje plasira i do 80.000 tona električnih i elektronskih uređaja. Znači, otprilike ista količina više nije u upotrebi i predstavlja otpad.
– Pitanje opasnog otpada je pitanje nacionalne bezbednosti, i država mora da pronađe najbolji model za njegovo zbrinjavanje. Srbija još nema centar za fizičko-hemijski tretman, iako je to obaveza pred ulazak u EU, a već sedma državna administracija pokušava da reši taj problem. Posle 2019. opasni otpad više nećemo moći da izvozimo, za njega ćemo morati da se pobrinemo na svojoj teritoriji, što znači da nam nije ostalo puno vremena da osposobimo domače kapacitete koji će moći da se uključe u ovaj posao. Za sada u Srbiji postoji samo jedna deponija opasnog otpada, u smederevskoj Železari, dok recimo Mađarska ima čak 46 spalionica koje su u privatnom vlasništvu – navodi Mitrović i dodaje da bi uređenje centra smanjilo troškove našim fabrikama, jer je izvoz skup zbog visokih taksi za osiguranje transporta, koje se u Evropi kreću, zavisno od kategorije, od tri do pet evra po kilogramu.
Naš sagovornik procenjuje da Srbija godišnje „sahrani“ 50 miliona evra u deponije time što neadekvatno skladišti otpad koji može da se reciklira ili iskoristi kao energent. Jer, ono što je za nekoga otpad, za drugog predstavlja sirovinu.
Prioritet je u ovom trenutku da se utvrdi koji domaći kapaciteti cementne industrije i ostalih spalionica mogu da budu korišćeni za zbrinjavanje opasnog otpada. Takođe, upravljanja opasnim otpadom mora da bude uređeno drugačije i preduzeće koje se bavi ovim poslom, treba da ima visoke bankarske garancije. Više ne bi smelo da se događa da „satelit“ firme, registrovane sa ulogom od 250 evra i uz dozvolu za skladištenje, prikupljaju ovaj otpad i – ostave ga na teret državi posle stečaja ili likvidacije.
Neophodno je i da država što pre osnuje zeleni fond iz koga bi se subvencionisale aktivnosti lokalne samouprave, kompanije u stečaju i sve firme koje nisu u mogućnosti da zbrinu svoj opasni otpad. Uz to, ovu oblast morala bi da prati dobra statistika i potpuna kontrola, kao i finansijske mehanizme za rešavanje problema.
– Država treba da vodi kampanju kako se upravlja opasnim otpadom, da podstakne građane da ga se oslobađaju i po modelu javno privatnog partnerstva izgradi infrastrukturu, centre i lokacije za njegovo odlaganje – kaže Mitrović i zaključuje da tamo gde se loše upravlja otpadom, javlja se problem sa kvalitetom podzemnih i vode za piće, ali i sa malignim bolestima.
Izazov
Obaveza naše zemlje da od iduće godine počne da zbrinjava 4,5 kilograma električnog i elektronskog otpada po stanovniku, što je veliki izazov za sve – i za reciklere i za sakupljače i za državu. Ali, tvrdi Siniša Mitrović, dobro izgrađen sistem upravljanje otpadom i inkluzija siromašnih u tokove sakupljanja, mogu da budu najveća korist za državu i da povećaju BDP.
Šansa
– U Srbiji treba da se postave zvukobrani i snegobrani od Subotice do Preševa a zvukobrani mogu da se prave od reciklarnog materijala. Mala i srednja preduzeća treba podstaći da krenu u ovakve, zelene poslove. U reciklaži, uz poreske i druge olakšice koje bi podstakle ovu granu, može da dobije novi proizvod i da se u upravljanju i preradi otpada do 2019. otvori između 3.000 i 5.000 novih radnih mesta – tvrdi Mitrović.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
