U jednoj toni elektronskog otpada ima 50 puta više zlata nego u toni rude

Na globalnom nivou je 2019. generisano 53,6 miliona tona električnog i elektronskog otpada, što je u proseku 7,3 kilograma po stanovniku, a ako se nastavi sa dosadašnjim praksama, predviđa se da će njegova globalna proizvodnja porasti na 74,7 miliona tona do 2030. godine, odnosno 110 miliona tona do sredine veka.

„Rastuća količina električnog i elektronskog otpada uglavnom je podstaknuta ubrzanim ekonomskim razvojem, kratkim životnim ciklusom i ograničenim mogućnostima popravke, pa je otpad nastao od ove opreme prepoznat kao jedan od najbrže rastućih tokova otpada, sa stopom rasta oko pet odsto na godišnjem nivou, što je tri puta veća stopa od stope rasta komunalnog otpada, piše Marinković u autorskom tekstu za portal Klima101.

Reciklirana količina električnog i elektronskog otpada na globalnom posredstvom formalnog sektora iznosi 17,4 odsto, dok je u Evropskoj uniji, po podacima iz 2021. godine, ta stopa znatno veća i iznosi 46,2 odsto.

U Srbiji, po zvaničnim izveštajima Agencije za zaštitu životne sredine (SEPA), 2022. godine prerađeno je oko 34.500 tona električnog i elektronskog otpada, odnosno nešto više od pet kilograma po stanovniku godišnje. Mada je time ispunila cilj koji je imala prema EU (četiri kilograma po stanovniku do kraja 2019. godine), Srbija je daleko od proseka u EU, koji iznosi 11 kilograma po stanovniku.

Pojedine vrste električnih ili elektronskih proizvoda mogu sadržati i više od 100 različitih supstanci, od kojih su neke opasne i štetne po zdravlje i životnu sredinu ukoliko se sa njima ne postupa na odgovarajući način.

Međutim, nije u pitanju samo štetnost električnog i elektronskog otpada. Ova vrsta otpada prepoznata je i kao važan sekundarni izvor vrednih materijala.

U električnom i elektronskom otpadu može se naći čak 69 elemenata iz periodnog sistema – uključujući i plemenite metale kao što su zlato, srebro, bakar, platina, paladijum, rutenijum, rodijum, iridijum i osmijum, zatim prepoznate kritične sirovine (kobalt, indijum, germanijum, bizmut, antimon), ali i nekritični metali poput aluminijuma i gvožđa.

Marinković kao dobar primer navodi mobilne telefone, gde metali čine u proseku 23 odsto težine telefona, većinom bakar i kalaj, ali i kobalt, indijum, antimon, pa i dragoceni metali kao što su zlato i srebro.

Takođe, ukoliko iz rude izdvojimo jednu tonu paladijuma, proizvešćemo više od 7.000 tona ugljen-dioskida, a ako se jedna tona paladijuma izdvoji iz recikliranog elektronskog otpada proizvešćemo samo 788 tona ugljen-dioksida, što je gotovo deset puta manje.

U Srbiji, sakupljanje i reciklaža električnog i elektronskog otpada nisu organizovani u dovoljnoj meri i velikim delom putevi vode kroz neformalni sektor.

„Kako bi se na adekvatan način upravljalo ovakvim otpadom, neizostavna je primarna separacija otpada iz domaćinstava i izgradnja sakupljačkih centara“, rekla je Marinković.

Jedna od opcija bila bi i primena principa „staro za novo“, gde su distributeri u obavezi da prilikom prodaje novog proizvoda preuzmu stari proizvod istog tipa od krajnjeg korisnika.

Ipak, najveći deo električnog i elektronskog otpada sakupi se kroz akcije koje organizuju četiri vodeća reciklažna centra, koji omogućavaju donošenje otpada na određenu lokaciju ili dolazak po pozivu na prijavljenu adresu.

U poslovnom sektoru, oko 500 kompanija učestvuje u prikupljanju ovakvog otpada kroz formalne tokove, predajom na reciklažu uglavnom IT i telekomunikacione opreme.

Marinković je ocenila da, kada se govori o otpadu koji završi na preradi u Srbiji, potencijali nisu dovoljno iskorišćeni.

„Naime, u reciklažnim centrima u Srbiji se pre svega vrši ručna demontaža i mehaničke operacije koje su uključene u predtretman električnog i elektronskog otpada, dok se završna obrada komponenata kao što su baterije, kablovi, katodne cevi vrši izvan zemlje, pa mnoge ekonomski vredne supstance koje mogu biti ponovo iskorišćene ne završe u rukama naših reciklera“, navela je Marinković.

U Srbiji postoje i dva postrojenja koja se bave tretmanom rashladnih uređaja i zamrzivača, kao i jedno postrojenje za tretman fluorescentnih cevi koje sadrže živu.

Prema „Programu upravljanja otpadom u Republici Srbiji za period 2022-2031. godine“, planira se povećanje minimalne stope sakupljanja na 45 odsto električne i elektronske opreme stavljene na tržište u prethodne tri godine) do kraja 2031. godine. To bi značilo da je, prema proceni, potrebno sakupiti i preraditi najmanje 37.000 tona otpada godišnje.

U EU je ta stopa podignuta na 65 odsto. a gde je moguće i 85 odsto otpada.

„Ambiciozni ciljevi su neophodni kada je u pitanju električni i elektronski otpad. Primarna ekstrakcija plemenitih ili retkih zemnih metala iz ruda, koja nam je neophodna za izradu većine moderne opreme, zahteva potrošnju velike količine energije, fosilnih goriva, prilikom čega dolazi i do emisije gasova sa efektom staklene bašte. Nasuprot tome, efikasno upravljanje električnim i elektronskim otpadom može doprineti ne samo neto smanjenju emisija gasova sa efektom staklene bašte, već i povećanju ponovne upotrebe, dok reciklaža ovakvog otpada potencijalno rezultira smanjenjem potrebe za primarnim sirovinama“, zaključila je Marinković.