U lavirintu bankarskih giganata

Evropskoj uniji nedostaje efikasan okvir za superviziju svoje razgranate finansijske industrije, a rastojanje između onoga što je potrebno i onoga što postoji se povećava. Kako bi bio otvoren put prema evropskoj finansijskoj integraciji, 1999. godine lansiran je Akcioni plan za finansijske usluge, sa ciljem da kreira regulatorni okvir za jedinstvenu finansijsku zonu. Evropska komisija, u želji da ubrza stvari, objavila je Beli list o politici finansijskih usluga za period 2005-2010. Napravljen je jasan napredak u integraciji s obzirom na to da su finansijske institucije širom Evrope počele da uočavaju koristi od ekonomije obima. Ipak, industrija je radila mnogo brže nego što su regulatorni organi mogli da odgovore na to. Na početku, prekogranične operacije banaka bile su male, što znači da su uglavnom bile nadgledane u svojim zemljama. Ali, tokom poslednje decenije, velike evropske banke kupovale su inostrane banke putem akvizicija poput one kojom je španska Banka Santander kupila britansku banku Ebi nešnel ili kada je italijanska banka UNIKREDITO kupila austrijski HVB i holandski ABN-AMRO. To je nametnulo pitanja o promišljenoj superviziji, odnosno može li se proveriti da li su institucije dovoljno finansijski duboke. Recimo, Nordea je stvorena spajanjem četiri velike nacionalne banke i oko 70 odsto svog poslovanja obavlja izvan matične države, Švedske. To je proces koji će se verovatno ubrzavati.
Promene u načinu organizovanja banaka stvorile su dodatni pritisak na supervizore. Banke su počele da decentralizuju osnovne funkcije, premeštajući tržište i trezorske operacije, likvidnost i upravljanje kapitalom, kao i upravljanje rizikom, recimo, u različite zemlje. Banke danas kreiraju proizvode i IT platforme kako bi uslužile svoje klijente u svim zemljama u kojima posluju, tako da zasebno ocenjivanje delova ovih prekograničnih grupacija, bilo da je reč o ćerkama-kompanijama ili filijalama, nije baš racionalno. Više od 60 odsto bankarske imovine u Evropi nalazi se u rukama manje od 50 multinacionalnih evropskih banaka. U istočnoj Evropi, veći deo bankarskog sektora novih članica EU u vlasništvu je banaka koje se nalaze u drugim delovima Unije. Ukratko, veći deo evropske bankarske imovine, obaveza i rizika koncentrisano je u ovim velikim bankama.
Aktuelni decentralizovani okvir za superviziju, sa nekoliko nezavisnih regulatornih tela u zemljama „domaćinima“ zaduženih za nadgledanje ćerki-kompanija i sa matičnim regulatornim telom zaduženim za banku koja je njihov vlasnik kao „prvu među jednakima“, jasno da je nezadovoljavajući. Adekvatnost kapitala i rizici likvidnosti treba da budu ispitani na nivou cele grupe, a ne od zemlje do zemlje. Kako su kapital i rizik podeljeni među zemljama manje je važno. Prema zakonu EU, regulatorno telo iz matične zemlje bavi se svimoperacijama banke – što znači i matične kompanije i njenih ćerki-kompanija. Ali mehanizmi koji stoje na raspolaganju regulatornom telu iz matične zemlje nisu adekvatni. Nedavni pokušaji da se to popravi direktivom o neophodnom kapitalu bili su razočaravajući iako je to očigledno bilo najbolje što je moglo da se postigne zbog različitih političkih pogleda članica EU na pitanje razumne supervizije.
Regulatorna tela zemalja domaćina nadgledaju poslovne delove odvojeno u odnosu na međunarodnu grupaciju kojoj pripadaju. Ona imaju svoja nacionalna pravila i regulative koje mogu da primene i svaka finansijska regulatorna vlast u Evropi ima svoju praksu i tradicije. Čak i kada primenjuju evropske direktive, države članice EU često su na iskušenju da ih „pozlate“ nekim dodatnim propisima. To povećava njihovu složenost i troškove i doprinosi neefikasnosti. Evropska finansijska industrija želi troškovno efikasan, transparentan i konkurentski neutralan regultorni okvir koji će podstaći integraciju tržišta i stvoriti veću finansijsku stabilnost. Ali nedavno iskustvo Nordee ukazuje da će za to biti potrebno vremena. Regulatorna infrastruktura obuhvata superviziju, garanciju depozita, poslednjeg zajmodavca i pomoć likvidnosti u hitnim slučajevima. To je povezano aakteri u tom poslu su centralne banke, finansijska regulatorna tela, nacionalni trezori i fondovi za garanciju depozita. Nordea je pokušala da promeni pravila u vezi sa garancijom depozita kako bi bio stvoren jednak teren na kojem prekogranična spajanja ne bi ometala konkurenciju između banaka. Komisija je pokazala simpatije i razumevanje, ali je na kraju to predstavljalo problem za nacionalne vlade.
Vlade članica EU očigledno žele da umanje rizik da budu pozvane da pomognu spasavanju prekogranične banke koja se nađe u problemima. Ko bi onda trebalo da preuzme vođstvo u takvoj situaciji? Da li bi to trebalo da bude regulatorno telo matične države, sa svojom odgovornošću za konsolidovanu superviziju, iako bi imalo samo ograničene moći? Da li bi regulatorna tela zemlje domaćina pokušala da ograniče gubitke kako bi uključili samo ona u svojoj zemlji? Koju ulogu bi centralne banke i nacionalni trezori trebalo da odigraju u kolapsu prekogranične evropske banke? Da li je uopšte moguće izboriti se sa takvom situacijom samo na nacionalnim osnovama?
Postaviti ova pitanja podrazumeva da zaključimo da nema praktične alternative evropskoj finansijskoj regulatornoj vlasti sa jedinim autoritetom da nadgleda multinacionalne finansijske institucije, uključujući i sve njihove ćerke-kompanije i predstavništva unutar EU i globalno. To ne bi značilo kraj za nacionalna regulatorna tela, jer bi mnoga nacionalna regulatorna tela verovatno radila kao starija u odnosu na evropskog supervizora. Nacionalne banke bi nastavile da budu nadgledane od strane nacionalne finansijske regulatorne vlasti, a zaštita potrošača bi takođe bila predmet nacionalne supervizije. Problem je što trenutno nema zbližavanja i povezivanja nacionalnih regulatornih tela. To je zato što nacionalni interesi i dalje imaju veću važnost od širih interesa integrisanog evropskog tržišta.