U obrazovanju za Amerikom kasnimo pola veka

S druge strane, među nezaposlenima čak 54,6 odsto ljudi traži posao duže od četiri godine pa je veliko pitanje koliko su njihova znanja i veštine relevantne za poslodavce, toliko godina pošto su imali poslednji posao – ocenio je Miroslav Janković, pomoćnik direktora Republičkog zavoda za statistiku, govoreći juče na skupu o tržištu rada i multinacionalnim korporacijama u Srbiji, u organizaciji Danas konferens centra. Citirajući ove rezultate dobijene aprilskom anketom o radnoj snazi te podatak o prosečnoj plati u Srbiji, koja je u septembru iznosila 38.762 dinara neto, odnosno 53.838 dinara bruto, Janković je zaključio da multinacionalne kompanije u Srbiji mogu da svoju radnu snagu regrutuju i iz fonda zaposlenih, a ne samo nezaposlenih građana, budući da im za evropske pojmove ovako niska cena rada omogućava da nudeći nešto više zarade svojim radnicima, privuku i one koji već imaju posao u nekoj drugoj kompaniji.

Marijana Pavlović iz Američke privredne komore, naglasila je da u Srbiji nema dovoljno edukovanog kadra za potrebe multinacionalnih kompanija, zbog čega one sada sve češće zapošljavaju mlade ljude čim završe fakultet i zatim ih edukuju u skladu sa svojim korporativnim potrebama.

– Budžeti za trening centre za zaposlene su dosta značajni i međunarodne kompanije nastoje da sve svoje radnike sertifikuju i da njihove diplome stečene u inostranstvu nostrifikuju u Srbiji, jer se dešava da se onima koji su se obrazovali van države ovde ne priznaju tamošnje diplome, pa im u radnoj knjižici piše da imaju osnovnu školu – dodala je Pavlovićeva. Prema njenim rečima, državni fakulteti u Srbiji studentima pružaju „dubinu i širinu znanja“, dok privatni fakulteti imaju prednost u tome što njihovi studenti učestvuju u projektnim zadacima, pa bi najbolje bilo da „i jedni i drugi naprave miks ovih karakteristika“.

Pavlovićeva je ukazala i na problem nefleksibilnosti radne snage po pitanju mesta rada, jer je jako teško ubediti zaposlene da prihvate posao u nekom manjem mestu.

– Svi hoće da rade samo u Beogradu, Novom Sadu i Nišu – dodala je Pavlovićeva.

Milovan Stanišić, rektor univerziteta Singidunum, naročito je potencirao činjenicu da, kako kaže, državni fakulteti ne obrazuju studente u skladu sa potrebama privrede, zbog čega je i osnovao privatni univerzitet kako bi „smanjio razliku koja postoji između obrazovanja u Srbiji i obrazovanja u Evropskoj uniji“.

Prema njegovim rečima, Srbija za Evropom u ovom pogledu kasni 22 godine, a Evropa otprilike toliko kasni za Amerikom, što znači da je zaostatak Srbije bio skoro pola veka.

– Na našem univerzitetu studenti idu na praksu već u trećoj i četvrtoj godini studija, a jedna trećina studenata već tada nađe posao. Čak 42 odsto naših studenata zaposli se u multinacionalnim kompanijama, a 30 odsto radi u propulzivnim domaćim firmama – dodao je Stanišić, ističući da od ostalih svršenih studenata polovina spada u kategoriju samozaposlenih.

Na ovom univerzitetu trenutno uči i 100 stranaca, od čega ih je najviše iz severne Afrike, „ali mi budućnost vidimo na Istoku“.

Aleksandar Vasiljević, izvršni direktor Srbijašuma, osvrnuo se na opasku Pavlovićeve o želji građana da rade samo u velikim centrima, zbog čega se njegovo preduzeće suočavalo sa velikim problemima.

– Ljudi napuštaju ruralna područja, što je jako pogodilo industriju šumarstva i dovelo do gubitka radne snage. Odgovor na to bilo je podizanje nivoa tehnološke opremljenosti preduzeća u šta je za zemlju kao što je Srbija bilo potrebno uložiti desetine miliona evra, kako bismo mogli da se poredimo sa Evropom – istakao je Vasiljević.

Ulaganje

– U našoj zemlji jako razvijena primarna prerada drveta, tako da se ovde proizvodi razna drvna građa, daske i slično, koja se prevashodno izvozi, ali da ima jako malo finalne proizvodnje. Kada smo pitali investitore zašto ovde ne otvore fabrike koje bi se bavile završnom proizvodnjom, njihov odgovor je bio da u Srbiji nema dovoljno obučenih majstora za tu delatnost – tvrdi Aleksandar Vasiljević, izvršni direktor Srbijašuma i dodaje da se ovaj problem može rešiti, ali da je za to potrebno veliko ulaganje u obrazovanje kadrova.