U ponudi i parcele u susednoj opštini

Uredba je stupila na snagu 21. aprila, a da li će pomoći, ili odmoći, da se na pravi način obeštete naslednici – pitanje je koje se odmah nametnulo. Prvenstveno zato što se iz mase za povraćaj eliminišu poljoprivredno zemljište dato u dugoročan zakup, zatim ugovori o zakupu na osnovu investicionog plana, kao i ono zemljište dato u zakup po osnovu vlasništva nad infrastrukturom.

– Uredbom se reguliše postupak restitucije u komasiranim područjima, a omogućeno je i da se formira fond državnog poljoprivrednog zemljišta iz kojeg će se vraćati zemljište bivšim vlasnicima. Na taj način je omogućeno da država efikasno upravlja poljoprivrednim zemljištem, koje neće biti vraćeno restitucijom i koje će moći da se daje u zakup i na duži niz godina stočarima, naročito proizvođačima mleka – istakao je prilikom posete Bečeju ministar poljoprivrede Branislav Nedimović.

Uz opasku da je Zakon o restituciji loš, profesor Miladin Šervalić i narodni poslanik, ističe da nikakve uredbe to ne mogu da isprave.

– Narod kaže „Što se grbo rodi, ništa ga ne ispravi“. Ta se opaska odnosi i na aktuelni Zakon koji, između ostalog, nije dobar i zbog toga što restitucijom nije obuhvaćena zadružna imovinu. Podsetiću da je ta imovina, bez naknade, oduzimana zadrugama u periodu od 1. jula 1953. godine do danas. Podsetiću i na to da država daje, bez naknade, 6.000 hektara zemljišta institucijama, pri čemu je 1.300 hektara pripalo zatvorima, dok tri državna poljoprivredna fakulteta mogu da računaju samo na 28 hektara. I najzad, nedavne izmene propisa kojima je omogućeno da se 30 odsto državnog poljoprivrednog zemljišta u svojini lokalnih samouprava, odlukom resornog ministarstva poljoprivrede, daje povlašćenim preduzetnicima, i to bez javnog uvida u kriterijume, budi sumnju da se stvara nova elita, tzv. partokratski tajkuni, što će se već posle prvog kruga konkursa za Ipard sredstva i videti – kaže za Danas Šervalić.

Da bi trebalo usvojiti novi zakon o restituciji, s tom konstatacijom se slaže i agroanalitičar Milan Prostran, koji naglašava da je agrarna politika važno pitanje za Srbiju.

– Nije zanemarljivo kako ćemo se odnositi prema restituciji poljoprivrednog zemljišta, jer pored naših građana treba u Vojvodini obeštetiti Mađare i Nemce. Zagovornik sam novog zakona o restituciji jer uredbama se ne reševaju problemi. Mislim da novi zakon o restituciji treba da jasno utvrdi rokove kada restituciju treba završiti – precizira Prostran.

Prema njegovom mišljenju, zemljište je prvorazredni nacionalni resusrs, kao i voda, pa utoliko pre agrarna politika mora da štiti ta dobra.

– Osnov vođenja agrarne politike je zemljište. To je Ustavom Srbije, kao najvišim državnim aktom, precizirano. Zato smatram da je ispravno voditi bitku za zemlju, koja treba da ostane u domaćem vlasništvu. Protivnik sam prodaje, ali i izdavanja zemlje strancima. Ne podržavam ni zakup zemlje u ovom obliku jer deluje poput podele plena, malo državi, malo opštinama. Dalje, smatram da bi državnu zemlju trebalo ponuditi domaćim poljoprivrednicima, pre svega malim proizvođačima, u prvo vreme i besplatno kako bi svoju konkuretnost podigli na viši nivo. Treba podsetiti da većina vlasnika poljoprivrednog zemljišta ima mala gazdinstva, sa prosečnim posedom od pet hektara, dok u Evropskoj uniji prosečan posed iznosi 21 hektar. Treba propisati obaveznu obradu zemlje, kako ni jedan hektar ne bi bio zaparložen. Takođe, važno je i pitanje nasleđivanja – objašnjava Prostran.

Branko Pavlović, privatizacioni savetnik, kaže da je u poljoprirvedi sve jednostavno. „Ako imate zemljište, a Srbija ima plodno i obradivo zemljište, ako imate radnu snagu, kao što mi imamo, onda samo treba dodati ono što nedostaje. Dakle, ako nam nedostaje znanje, moderan pristup u poljoprivredi, onda to treba kupiti. Dovedimo stručnjake iz Holandije, ili neke druge poljoprivredno razvijene države, i naši proizvođači će za nekoliko godina usvojiti znanje i ostati gazde na svojoj zemlji – smatra Pavlović.

Najnovijom Uredbom precizirani su kriterijumi za vraćanje poljoprivrednog, odnosno šumskog zemljišta u svojini Republike Srbije na području katastarskih opština u kojima je nakon oduzimanja sproveden postupak komasacije, odnosno arondacije zemljišta, kao i kriterijumi za utvrđivanje površine poljoprivrednog i šumskog zemljišta koje se ne vraća u postupku vraćanja oduzete imovine. Bliže je definisan pojam komasacione mase iz člana 24. Zakona o vraćanju oduzete imovine i obeštećenju. Ovim aktom je utvrđeno da će Uprava za poljoprivredno zemljište, u roku od 15 dana od stupanja na snagu Uredbe, a nakon što Agencija za restituciju dostavi podatke o površinama koje se potražuje u katastarskim opštinama, u kojima je sprovedena komasacija, utvrditi površinu katastarskih parcela u državnoj svojini u koja će biti dovoljna da se do kraja sprovede postupak vraćanja imovine. Precizirano je, takođe, da se bivšim vlasnicima najpre vraća zemljište iz katastarske opštine na čijem je području i registrovano, ali ako to nije moguće, nudi se parcele iz bilo koje susedne katastarske opštine na području iste lokalne samouprave. Treća opcija je da se ponudi zemljište koje se nalazi u ostalim katastarskim opštinama na području lokalne samouprave, dok je najmanje prihvatljivo rešenje, posmatrano iz ugla bivših vlasnika, da im se vrati zemljište u nekoj od susednih opština. Prema podacima novosadske područne jedinice, u zakonskom roku podneto je 8.600 zahteva, uglavnom iz Vojvodine, kojima se potražuje poljoprivredno zemljište koje je bilo predmet komasacije.

Zašto su zadruge isključene iz restitucije

– Zakonom o pretvaranju društvene u druge oblike svojine, zadružna imovina je, kroz nameštene tendere, prešla u privatnu svojinu. I to uprkos činjenici da je reč isključivo o privatnom vlasništvu jer je to imovina zadrugara čija potraživanja nikada ne zastarevaju. Zato pitam predstavnike prethodne i aktuelne vlasti: zašto su zadruge isključene iz restitucije. Podsetiću da je u periodu između dva popisa poljoprivredne imovine (1960. i 2012. godine), iz zadružnog sektora, i to bez naknade, „nestalo“ 400.000 hektara zemlje. Ako uzmemo prosečne cene zemljišta u Vojvodini, ispada da je reč o imovini vrednoj minimum dve milijarde evra. A gde je ostala imovina zadruga, prerađivački kapaciteti, domovi… Zato mislim da sadašnja izdvajanja države za oživljavanje zadrugartsva nisu dovoljna – komentariše za Danas profesor Miladin Šervalić.

Nedomaćinsko upravljanje zemljištem

– Zemljištem se loše upravlja, a da je tako to nam potvrđuje i podatak da se ne zna precizno šta je državno i ko, šta i gde radi. Navešću primer zemljišta u Vojnoj ustanovi Karađorđevo. Reč je o 3.500 hektara oranica koje su date arapskoj firmi na duži vremenski period po ugovorenoj ceni od 3,5 miliona evra po godini. Do sada je zakupac uplatio 109.000 evra (za 2015. godinu) i 116.000 evra (za 2016. godinu). Tako ne upravlja resursom od prvorazrednog nacionalnog interesa. Naprotiv. Mislim da bi trebalo slediti primer Mađarske i referendumom zaštiti obradivo zemljište – poručuje agroanalitičar Milan Prostran.