U Srbiji ću da izgradim svetski brend

 Posle dugog traganja za poslovnim prostorom širom Srbije, uspeo je da nađe odgovarajuću halu u Vojvodini, zakup je platio unapred, uveliko su krenule pripreme na opremanju objekta nakon čega će biti montirana i kompjuterizovana oprema, a osnovana je i firma u Srbiji – Alex chi fascion. Vrednost investicije sa montažom mašina i instalacijama, iznosi oko milion evra, a fabrika će proizvoditi muški i ženski donji veš i kupaće kostime. Celokupan program namenjen je izvozu na evropsko tržište, dok će se, prema rečima vlasnika, i materijali uvoziti, najverovatnije iz Turske sa kojom Srbija ima povoljan sporazum. Fabriku će voditi strani stručnjaci, sedam do osam Italijana sa dugogodišnjim iskustvom iz saradnje sa svetskim brendovima, Perlom i Dolče Gabanom.

– Zašto ste baš Srbiju izabrali za poslovnu destinaciju?

– Pa, ja sam iz Srbije.

– Da li je to jedini parametar? Verujem da se prilikom poslovne odluke razmatra više stvari.

– Tačno, ali je meni bio važan. Međutim, činjenica je i to da je iz Srbije dostupno evropsko tržište, ogromno, sa velikom potražnjom za tim proizvodima. Evropa ima pola milijarde stanovnika, svako nosi donji veš, a prosečan Evropljanin godišnje kupi do deset pari. To je velika cifra koja jako teško može da se popuni, isto kao čarape. Zato je potrebna masovna proizvodnja, pa je i fabrika koncipirana za određeni kvantitet, ali i kvalitet.

– Kako ste planirali da to postignete?

– Fabrika će imati tri sektora. Prvi je, naravno, proizvodnja, organizovana u dve linije. Drugi deo će biti posvećen brendiranju, izgradnji stila. Tu će raditi najbolji stručnjaci iz inostranstva, oni će obučavati i domaće stručnjake. Srbija je nekada imala brendove, ali nikada kao Italijani, koji plate 20 evra da proizvedu košulju a prodaju je za 200, samo zato što su napravili brend. Mislim da u Srbiji to možemo da postignemo, ali moramo prvo da sa proizvodom izađemo van, da bi ga postavili kao brend. A onda ga je lako i ovde plasirati.

– Koliko ćete uložiti u kreiranje brenda?

– U kreiranje brenda mislim da će biti uloženo oko 30 odsto ukupne vrednosti investicije, a ubuduće će se i iz neto zarade izdvajati najmanje trećina za to. Posebni radnici će raditi na tome, italijanski stilisti, modelari, dok će marketing biti u inostranstvu, Nemačkoj i Švajcarskoj, gde se nalaze i najjači distributivni centri. Rusko tržište nećemo moći da pokrijemo u ovoj prvoj fazi, sa ovolikim brojem radnika, pa je potrebno prvo da se taj sistem uhoda, da se izgradi ime proizvoda, a tek potom da idemo u širenje. Ali, zato u ovom trenutku već imamo veliku potražnju na području Afrike, Maroko nam je jedan od velikih potraživača, oni sada hoće da potpišu ugovor sa nama, ali mi ćemo sačekati uhodavanje pa tek onda ući u to.

– Kakav ćete brend formirati?

– Biće to mešavina evropsko-arapskog stila, malo fantazije pomešane sa evropskim konzervativizmom. Na tome sada rade stilisti u Milanu, reč je o jednoj dizajnerskoj kući koja „pokriva“ 40 najpoznatijih svetskih proizvođača. NJihovog direktora uspeli smo da „kidnapujemo“, da ga ubedimo da radi za nas. To je čovek od 40-ak godina koji je povezan sa velikim stilistima u Italiji, ali i Evropi i Americi. I on će u suštini biti mozak našeg brenda.

– Pomenuli ste dva segmenta. Šta je treći?

– U trećem segmentu je škola. Razvijaćemo edukaciju, imaćemo obuku za modelarstvo, što je jako važno, a nju će voditi italijanski stručnjaci dok ne obučimo naše. Radiće i škola stilizma, naš italijanski stilista biće povezan sa jednom akademijom u Beogradu koju isto vode Italijani ali se naši obučavaju, tako da više nećemo slati naše ljude na usavršavanje u Italiju već će to moći da dobiju ovde. Za taj deo edukacije neki su međuugovori i predugovori već zaključeni. Najzad, planirana je i škola šivenja, koja će stalno raditi za naše potrebe, jer će se fabrika širiti. Prema našem biznis planu, od početnih 200, kapacitet bi trebalo da dostigne do 2.000 radnika, jer planiramo da budemo jedan od jačih proizvođača na evropskom tržištu
– Interesantno za ovdašnje prilike je da niste koristili subvencije, iako ih većina investitora rado uzima.

– Moja je ideja bila da dođem ovde i da uložim novac. Ne da ga uzimam, jer uzimajući pare od ove zemlje, ne mislim da bih je pomogao. Mislim i da je osnova investicije to da ona donese novac, kapital, znanje i da nađe tržišta. Ja sam očekivao da ovde nađem radnu snagu, koje imamo puno, očekivao sam infrastrukturu i objekat gde ću radnike staviti da rade. Nisam naišao na dosta pogodnih objekata kapaciteta koji su meni bili potrebni. Mi imamo objekte u proseku od 800 do 1.200 kvadrata, koji su dovoljni za lokalno tržište. Međutim, ovoj zemlji trebaju strane pare, izvoz, naših para nema.

– Ali, ponudom radne snage ste zadovoljni?

– Relativno. Radna snaga nam nije obučena, to je jedan od velikih problema na koje sam naišao. LJude treba obučavati a škola nemamo dovoljno za zanimanja u privredi, za zanate. To nije samo moj problem, to je problem i onih koji ovde već rade. Mi u ovoj delatnosti ne možemo da nađemo krojače, modelare, one koji su obučeni da šiju, a drugi su u potraži za zidarima, armiračima, variocima.

– Koliko radnika planirate za pokretanje proizvodnje?

– Ova firma će krenuti sa 100 radnika, upravo iz ovih razloga o kojima sam govorio, ali ćemo kroz obuku vrlo brzo, do Nove godine verujem, taj broj da udvostručimo. Ali, želim da naglasim, da ova firma neće biti poput brojnih stranih kompanija koje ovde dođu zbog jeftine radne snage, što se na kraju svede na eksploataciju. Plate u novosadskoj firmi biće za 20 odsto više od vojvođanskog proseka za konfekciju.

– Koliko je poslovan ambijent u Srbiji pogodan za ovakve poduhvate

– Nepovoljan je, ali u prilog nam ide srećna okolnost da je radna snega iz zemalja u okruženju uglavnom zaposlena ili je pobegla u zemlje EU. Mi još nismo članica, pa nemamo toliki odliv, što je za investitore ovde mogućnost da ih angažuju. Inače, u okolini, Rumunija je zaposlena skoro 100 odsto, Bugarska takođe, muslimanski deo BiH, istočna Makedonija, Sandžak je zaposleniji nego centralna Srbiji.

Motivisane opštine
– Tragajući za prostorom u Srbiji, kakav ste utisak stekli, koliko je lokalna samouprava pripremljena za privlačenje investitora?
– Lokalna samouprava je u Srbiji dobra, motivisana, ali nemaju sredstva, nemaju raspoložive objekte niti izgrađenu infrastrukturu. Nemaju čim da ti pomognu osim da ponude nezaposlene radnike kojih ima jako puno. Predsednici opština zaista žele da pomognu ali u svom džepu nemaju tih para, a i ako bi imali, mi nemamo vremena da čekamo godinu – dve da se potrebne hale naprave. Ipak, u Vojvodini su predsednici malo poslovniji, brže uspevaju da reše probleme, od Kikinde, na primer, Zrenjanina, Odžaka, do Bača i Temerina, ali ni oni nemaju kapacitete da ponude.