U Srbiji divlji građevinci moćniji od države

Sudeći i samo po naslovima iz prethodnih nekoliko meseci, u izgradnju bez papira ne ulaze ljudi koji obezbeđuju sebi krov nad glavom, nego investitori čiji se identitet obično skriva, ali koji mogu da „obezbede“ ćutanje ako ne inspekcija, koje u poslednje vreme reaguju na prijave građana, onda bar pravosuđa.

– Bez dozvola, niču zgrade na po pet, šest spratova, grade se na sve strane i najpre na elitnim lokacijama, poput diplomatske kolonije u okolini stadiona Crvene zvezde, pa sličnog objekta na Banovom brdu, u ulicama Maršala Berjuzova, Svetog Nikole, Prizrenskoj, Nebojšinoj, dr Ivana Ribara, Koste Račanina, Vodovodskoj, Višnjićevoj, Kladovskoj Ustaničkoj… sve do poslednjeg u nizu apsurda – Pančićevom vrhu na Kopaoniku, koji je u zoni visoke zaštite. Ali to nije jedini slučaj da se radi u zaštićenim područjima, prirodnim parkovima i rezervatima, jer divlji objekti niču i na Goliji, Zlatiboru, Staroj planini. Izmeštaju se bez dozvola čak i vodotokovi radi izgradnje malih hidrocentrala – kaže za Danas Goran Rodić iz Građevinske komore Srbije.

I sve to uprkos novim zakonima, značajnom napretku u proceduri izdavanja građevinskih dozvola i tvrdnjama da „više ni cigla neće moći da se ugradi bez dozvole“. Otvoreni su čak i telefoni na koje građani mogu da prijave nelegalno gradilište, inspekcije, od republičke do lokalnih, po nekoliko puta izlaze na teren ali jedino što mogu da utvrde nakon što su naložili obustavu radova je da zgrada i dalje „dobro napreduje“, a da se iskidana žuta traka koja označava zabranu, valja između šuta i naslaganog materijala. Prema zakonu, inspekcije obično pokrenu proceduru koja podrazumeva podnošenje krivične prijave, čime se njihova uloga završava a loptica prebacuje pravosuđu. I tu obično sve staje. Rodić ističe da je upravo to slaba karika koja omogućava da se divlji objekti nekažnjeno množe.

– Većina tih problematičnih investitora oslanja se na prethodna iskustva da država nerado ruši sagrađeno kao i da je spremna „još samo ovaj put“ da uvede opštu amnestiju. Međutim, ćutanje pravosuđa ukazuje da je u takvim situacijama uvek reč o nečijoj zoni interesa koji su toliko moćni da mogu da zaustave procedure. Zato ćemo se sa problemom bespravne gradnje, divljih objekata koji su unakazili i prestonicu i sve atraktivne destinacije u Srbiji, suočavati sve dok se prvih nekoliko građevinara ne nađe u zatvoru zbog gradnje bez dozvole. Zakon to propisuje još od 2002. godine, ali ja ne znam nijedan slučaj investitora koji je zbog nelegalne gradnje zaglavio zatvor. A dok se to ne desi, divlji objekti će nastaviti da niču – zaključuje Rodić.

Prema rečima konsultanta za investicije Mahmuda Bušatlije, novi zakon koji je donelo Ministarstvo u sadašnjem mandatu, samo je „šminkanje“ prethodnog, Dulićevog zakona, a naglašava da je sadašnja verzija otvorila veće mogućnosti za manipulaciju.

– Tačno je da su ranije investitori išli čak na 80 šaltera kako bi prikupili dokumentaciju potrebnu uz zahtev za dobijanje dozvole. Sada se predaje samo zahtev, dokument da je lokacija regulisana i eventualno urbanistički uslovi a šalteri između sebe pribavljaju sve ostalo. Problem je, međutim, što ostali propisi koji regulišu rad državne administracije nisu tome prilagođeni, neki od njih čak i zabranjuju komunikaciju među institucijama. U tako nesređenom sistemu, dozvole se ipak izdaju, ali je pitanje kako – kaže Bušatlija i dodaje da divlju gradnju podstiče i to što se efekti Zakona o ozakonjenju nikako ne vide, pa je logika investitora da „ako država nije uspela da to pitanje reši do sada, zašto i oni ne bi nastavili sa prethodnom praksom“.