U Srbiji se godišnje proda skoro 120.000 polovnih automobila

Standard u Srbiji je takav da gotovo svaki drugi kupac polovnog automobila ne može da izdvoji više od 2.000 evra, dok tek svaki četvrti vozač sebi može da priušti automobil skuplji od 5.000 evra. Prema podacima sajta Polovni automobili, najtraženiji automobili na domaćem tržištu prošle godine godini bili su oni starosti između 10 i 12 godina.

– Kupci kod nas najčešće biraju polovne automobile do 2.000 evra i tako čini oko 48 odsto kupaca, a zatim slede automobili između 3.000 i 5.000 evra, njih bira 24 odsto kupaca. Skuplje automobile od 5.000 evra kupuje 28 odsto vozača u Srbiji – kaže za Danas Branislav Grković, menadžer za odnose sa javnošću na sajtu Polovni automobili.

Jedan od razloga zašto je to ovako jeste, kako kaže, taj takozvani porez na luksuz, odnosno znatno je skuplja registracija za kola sa motorom od 2.000 kubika koju vozači ne mogu ili ne žele da plaćaju. Zato, ističe Grković, najviše interesovanja ima za vozila do 2.000 kubika i za vozila od 1.600 kubika.

Osim što moraju da plate automobil, kupci u Srbiji imaju još jednu prepreku, to jest u ovom slučaju osam dodatnih prepreka u vidu papirologije, znatno više nego kupci polovnih automobila u nekim drugim zemljama. U NALED-u upozoravaju da u Srbiji postoji gotovo 2.500 administrativnih procedura i skoro nijedna od njih ne može da se obavi bez odlaska u institucije i podnošenja papirnih dokumenata. Situaciju bi, napominju, trebalo da promeni Zakon o e-poslovanju koji je formalno izjednačio elektronski dokument sa papirnim.

Komplikovanu birokratsku proceduru u NALED-u objašnjavaju na primeru kupovine polovnog automobila i ističu kako na putu do željenog četvorotočkaša kupac potroši i do pet puta više vremena, obavi sedam puta više plaćanja, obiđe osam puta više šaltera i izdvoji i do 10 puta više novca od građana uređenijih zemalja.

Holanđani i Francuzi, na primer, kupovinu polovnog automobila mogu da završe potpuno elektronski, ističu u NALED-u, dok kupac i prodavac u Srbiji moraju da prođu osam koraka i isto toliko šaltera, od overe ugovora kod notara, preko prijave poreza do registracije i plaćanja svih obaveza u tim poslovima. Već prvi korak – overa ugovora ne postoji u Holandiji, Sloveniji, Nemačkoj, Austriji i Francuskoj sa kojima je i napravljeno poređenje dok u Holandiji i Nemačkoj ugovor može da bude i usmen.

Tako na primer, u Srbiji kupac polovnog automobila mora da obiđe osam šaltera i potroši pet dana i čak 122 evra, dok je Francuzu za isti posao potrebno dva do tri dana i svega sedam evra.

Iako postoje agencije za registraciju preko kojih je moguće završiti ovaj posao na jednom mestu uz proviziju, kako kažu u NALED-u, pravo rešenje bilo bi omogućavanje da sve neophodne dokumente građani mogu da podnesu elektronskim putem, a da one podatke koje već poseduju, institucije pribave same.

Branislav Grković ističe da bi procedura mogla biti ubrzana tako što bi se kupcima omogućilo da, ako ne sve, onda bar dobar deo tih poslova, kupoprodajnih ugovora, overa i slično završe preko interneta.

– Objedinjavanjem sa sadašnjih sedam raznih plaćanja na jednu, svakako bi olakšalo tu proceduru. Uvođenje „prenosivih“ tablica olakšalo bi prodaju polovnih automobila, kako kupcima tako i prodavcima. Kad odete na auto-plac, ako vozilo nije registrovano, gotovo sva vozila iz uvoza nisu, vi ne možete da obavite probnu vožnju jer biste tako prekršili zakon – napominje Grković.

On kaže da su mnoge evropske zemlje rešile ovaj problem tako što su omogućile takozvane „prenosive“ tablice.

– Prodavci automobila mogu ih staviti na bilo koje neregistrovano vozilo i prenositi iz jednog vozila u drugo. U tom slučaju moguće je, bez bojazni od kršenja zakona, ići na servisiranje, pranje, farbanje, tehnički pregled, probnu vožnju. One se izdaju na ime pravnog lica koje se bavi prodajom vozila. Na ovaj način olakšano je i trgovcima i kupcima da sarađuju bez bojazni od zakonskih prekršaja – ističe Branislav Grković.

Vlasnik auto-kuće NASCAR Uroš Erčević kaže da su troškovi prilikom kupovine polovnog automobila dosta veliki.

– Troškovi za eko taksu prilikom uvoza su 12.000 dinara po toni, onda imate troškove za Agenciju za bezbednost saobraćaja od 12.000 dinara po vozilu. To su najkrupnije stavke. Sve to dodatno opterećuje kupce jer se prilikom obračunavanja cene i ovo uzima u obzir – ističe Erčević za Danas. On kaže da na sve to mora da se računa i usluga koju pruža auto-kuća, ali i troškovi za špediciju i ležarinu.