Ubiše nas prejake reči

Avaj, sve to u „gladnoj“ Srbiji. Ali ne samo gladnoj, nego i isprljanoj. U kojoj svako baca gde i šta hoće, u kojoj raste na hiljade divljih deponija i gde su civilizacijski pobednici plastična kesa i flaša stigli do svakog divljeg potoka, planinskog vrha i uvale, izvora i reke.

Kad malo razgrnemo po sveznajućem Guglu, slika se razbistri. Nikl je metal srebrnobele boje, umereno tvrd, otporan na koroziju, služi za prevlačenje (niklovanje) drugih metala, najčešće se koristi u legurama sa bakrom i srebrom. U svetu se proizvodi oko 1,3 miliona tona nikla, od čega samo u Rusiji preko 300 hiljada tona, ili više od četvrtine, zatim slede Kanada i Australija, a proizvodi se i u najvećim i „najčistijim“ zemljama EU – Nemačkoj, Švedskoj i drugima. Sadašnja cena je oko 17.000 dolara po toni, ili oko 1.500 dinara po kilogramu, što znači da ukupna godišnja produkcija u svetu iznosi oko 22 milijarde dolara. Međutim, pravu sliku o vrednosti ovog metala dobijamo kad se vratimo u period pre 2008. godine, tj. SEKE (svetske ekonomske krize), kad je cena bila veća više od tri puta od sadašnje i iznosila 56.000 dolara po toni. Pa je vrednost godišnje proizvodnje iznosila skoro 70 milijardi dolara (dva godišnja BDP-a Srbije).

U Srbiji, na sreću ili na žalost (više se ništa ne zna – primedba D.V.), izgleda da ima nikla. Opasan neki metal. Pravi esteta. Raste samo u lepim predelima. Vrnjačka Banja, Topola, Mokra gora. Procene kažu da kod Vrnjačke Banje ima 30 miliona tona rude sa 1,15 odsto nikla i 40 odsto gvožđa, oko Mokre gore na srpskoj strani, od 250 do 500 miliona tona sa 0,7 odsto nikla i 30 odsto gvožđa, a kod Topole 15 miliona tona rude sa 1,3 odsto nikla i 44 odsto gvožđa (kobalt i platina su plus, oni prate Ni i Fe). Na okruglom stolu koji je organizovala Inžinjerska akademija Srbije, stručnjaci rekli da treba pokrenuti i intenzivirati geološka istraživanja, da ona traju godinama, da u najboljem slučaju tek posle 2015. godine mogu početi razgovori o mogućoj eksploataciji i tehnološkim postupcima prerade rude, da savremeni tehnološki postupci ne ugrožavaju životnu sredinu i da ove kapitalne „državne programe ne treba da zaustave laičke izjave i „sveznajuća“ štampa“.

Elem, onda kretoše „čistunci“, predvođeni „prvim među jednakima“ profesorom, akademikom. Kao da su njihove planine, potoci i šume (mada, ima indicija i da jesu). Pa se pridružiše političari. Kojima su ovo omiljene teme. Ne damo prirodu i narod. Niko da se seti one Miljkovićeve „ubi me prejaka reč“. Do kada baš ovaj naš isti narod može živeti od „reči i igara“. I čiste prirode (by the way, u stvarnosti sve prljavije). Hoćemo bolji život, hoćemo u Evropu, ali čim se pojavi neka (ekonomska) šansa, skoče „čistunci“. I eksperti opšte prakse. Stoj. Ni makac. Kakvo istraživanje. Hoće da nam „uvale“ prljavu tehnologiju. I prodaju svoju opremu.

Glas razuma prosto kaže. Ako mogu Nemci i Kanađani, što ne bismo i mi. Slobodno istražujte. Bila bi velika sreća da se procene potvrde. I da imamo toliko, zlata vrednog nikla. Ako se potvrdi da ima, onda ćemo prepisati od Nemaca bezbednu tehnologiju i tražiti investitora pod tim „državnim“ uslovima.

Naravno, važi i suprotno. Ako je taj nikl stvarno otrovan, neka naši velikodostojnici u to ubede Merkelovu, a naš akademik nagovori svog kolegu Nikitu (Mihalkova) da kod prijatelja Putina izdejstvuje da se zatvore rudnici nikla, da više ne bi trovali „braću Ruse“.

Autor je ekonomski analitičar