Vlast tri dana u Skupštini priča o njima: Šta su to uljni škriljci, o kojima se kao o litijumu pričalo da su „srpsko blago“?

Narodni poslanici u Skupštini Srbije tri dana unazad raspravljaju o predlogu Zakona o izmenama zakona o rudarstvu i geološkim istraživanjima, koji je tražila opozicija, tražeći njime da se zabrani eksploatacija litijuma i bora.

Tokom rasprave u sali se moglo čuti više puta i pominjanje uljnih škriljaca, a u tome su prednjačile Ana Brnabić, predsednica Skupštine koja tokom ove sednice nastupa kao ovlašćena predstavnica poslaničke grupe okupljene oko SNS-a, i ministarka rudarstva i energetike Dubravka Đedović Handanović.

Brnabić je rekla da, sudeći po predlogu zakona, uljni škriljci mogu da se iskopavaju u Srbiji, iako je njihova eksploatacija zabranjena u Francuskoj, Škotskoj, Irskoj, Holandiji i Španiji, ali da „za našu ekološki osvešćenu opoziciju ona je prihvatljiva čak i u ekološki zaštićenim područjima“.

„Uljni glinci, uljni škriljci, odnosno šejlovi, to je takođe njima prihvatljivo za životnu sredinu, i sve druge mineralne sirovine, osim rude, bora i litijuma“, navela je predsednica parlamenta.

Šta su uljani škriljci?

Uljani ili uljni škriljci dobijaju se rudarenjem, a dalje se prerađuje kako bi se dobili tečni ugljovodonici. Uljani škriljci su sitnozrne sedimentne stene koje sadrže značajne količine kerogena – čvrste smeše organskih hemijskih jedinjenja.

Korišćeni su u industrijske svrhe još od 17. veka, a od 19. veka koriste zbog sadržaja ulja koje se upotrebljava i kao niskokvalitetno gotivo za proizvodnju električne energije. No, izuzimajući one zemlje koje poseduju značajna ležišta uljnih škriljaca njihova upotreba za proizvodnju električne energije nije preterano raširena.

Izvor su i za proizvodnju sintetičke sirove nafte.

Savremeno rudarstvo industrijskog škriljca započelo je 1837. godine u rudnicima Autun u Francuskoj, a zatim su isto započele Britanija, Nemačka i nekoliko drugih zemalja.

Zbog masovne proizvodnje automobila i kamiona, a u sled navodnog nedostatka benzina za potrebe prevoza industrija uljanih škriljaca počela je rasti neposredno pred Prvi svetski rat, a 1924. Talin elektrana, u Estoniji, prva je na svetu koja je prešla na paljenje uljnih škriljaca.

Po završetku Drugog svetskog rata, industrija uljnih škriljaca je opala zbog otkrića velikih zaliha lako dostupne i jeftinije sirove nafte, ali je rast nastavljen u Rusiji, Estoniji i Kini.

Nakon naftne krize 1973. godine ponovo pokrenuto dobijanje nafte iz škriljaca u nekoliko zemalja, ali ’80-ih godina, kada su cene nafte pale, mnoge industrije su se suočile sa zatvaranjem.

Globalna industrija uljnih škriljaca ponovo je porasla sredinom devedesetih godina, da bi 2003. u SAD bio pokrenut program razvoja uljnih škriljaca, a 2005. godine uveden je komercijalni program zakupa škriljaca i katranskog peska.

Od maja 2007. godine, Estonija se aktivno bavi eksploatacijom uljnih škriljaca u značajnim razmerama i čini 70 odsto svetski prerađenih uljnih škriljaca. Po nekim podacima, ležište iz uljnih škriljaca Estonije čini svega 17 odsto ukupnih ležišta u Evropskoj uniji, ali ova zemlja 90 odsto svoje energije stvara iz uljnih škriljaca.

Kako se iskopavaju?

Uljani škriljci se iskopavaju tradicionalnim tehnikama podzemnog rudarstva ili površinskim kopanjem, a postoji nekoliko metoda iskopavanja kojima je zajedničko to da se fragmentiraju nalazišta uljnih škriljaca kako bi se omogućio transport fragmenata škriljaca do elektrane ili postrojenja za rekonstrukciju.

Za šta se još koriste?

Sem za dobijanje električne energije, uljani škriljci se koriste i za proizvodnju cementa, a neki uljani škriljci pogodni su izvor sumpora, amonijaka, gline, sode pepela i naholita koji nastaju kao nusprodukti vađenja ulja iz škriljaca. Mogu se takođe koristiti za proizvodnju uranijuma i drugih retkih hemijskih elemenata.

Morska sorta škriljaca Diktionema korišćena je od 40-ih do 80-ih godina prošloga veka za proizvodnju uranijuma u Estoniji i Švedskoj.

Gas iz naftnih škriljaca takođe se može koristiti kao zamena za prirodni gas. Posle Drugog svetskog rata, plin iz škriljaca iz Estonije korišćen je u Lenjingradu i gradovima Severne Estonije.

Gde je tu Srbija?

Planom Javnog preduzeća za podzemnu eksploataciju uglja „Resavica“ za 2022. godinu predviđen je projekat detaljnih geoloških istraživanja u okviru kojeg je planirano izmeštanje reke Moravice kod Aleksinca i moguće vađenje uljnih škriljaca, pisala je tada Ekapija.

Kako je tada govorio  izvršni direktor za tehničke poslove Resavice Branko Đukić –  predviđeno je da se na lokaciji kod reke Moravice izvrši jedan raskop u okviru projekta detaljnih geoloških istraživanja.

Tu treba da se izmesti korito Moravice u dužini od 650 metara, naveo je Đukić, da bi se možda mogla zahvatiti jedna količina uglja površinskom eksploatacijom, a tim zahvatanjem bi mogao da se izvadi i jedan deo uljnih škriljaca.

Plan vađenja uljnih škriljaca na lokaciji kod Aleksinca datira i ranije od 2022. godine, a 2012. godine država je tražila i konsultanta za taj projekat i godinu dana kasnije najavljivala potragu za strateškim partnerom za taj posao.

Uljnih škrljica ima u 23 basena u Srbiji, a upravo je područje u Aleksincu najbogatije tom sirovinom.

Istim planom Resavice za 2022. godinu nije predviđeno otvaranje rudarenja u okviru Aleksinačkih rudnika sa podzemnom eksploatacijom, dodao je Đukić. Otvaranje tog rudnika nije planirano nakon što je zatvoren posle nesreće 1989. godine.

Tada je 17. novembra 1989. godine rudnik zatvoren nakon nesreće u kojoj je od trovanja ugljenmonoksidom poginula skoro cela smena.

U Aleksinačkom rudniku je 2019, prvi put posle 30 godina, izvršen probni iskop 3.000 tona uglja, ali se dalje od toga nije otišlo, prenele su Južne vesti.  Direktor Aleksinačkih rudnika Nemanja Denić je za Ekapiju potvrdio da se nakon probnog površinskog otkopavanja čekaju dalji projekti.

O uljnim škriljcima govorio je u intervjuu za Danas još 2012. godine tadašnji ministar u Vladi Mirka Cvetkovića – Oliver Dulić, koji je navodio da je reč o „projektu za naredne decenije i generacije koje dolaze, pa ga nikako ne treba povezivati sa dnevnom politikom“. Zalaganje za iskopavanje uljnih škriljaca nastavila je nadalje i ministarka u vladama oko SNS-a Zorana Mihajlović.

Austrijski ministar saobraćaja i inovacija Norbert Hofer okarakterisao ih je 2019. kao blago Srbije.

Ko je sve i zašto zabranio iskopavanja uljnih škriljaca?

Francuska je 2011. zabranila iskopavanja uljnih škriljaca, Danska i Bugarska 2012. godine, a zatim Holandija 2015. i Nemačka 2017. godine.

„Fracking“ – tehnika dobijanja gasa iz uljanih škriljaca smatra se kontroverznom tehnikom ekstrakcije jer uključuje ubrizgavanje koktela vode i hemikalija pod visokim pritiskom u zemlju kako bi se gas vratio na površinu. Ovakav proces može izazvati zemljotrese, ali i ozbiljno naštetiti ljudskom zdravlju i životnoj sredini, piše „Independent Europe“.

Ovaj medij je pisao da izveštaji pokazuju da ova tehnika izlaže obližnje stanovništvo rizicima od teških bolesti, uključujući leukemiju među decom, a studija iz 2019. je otkrila da je „proizvodnja gasa iz škriljaca u Severnoj Americi tokom protekle decenije možda doprinela više od polovine svih povećanih emisija iz fosilnih goriva na globalnom nivou“.

Gorepomenute zemlje su upravo zbog zabrinutosti za životnu sredinu zabranjivale „fracking“ jedna za drugom, dok su  je Norveška i Švedska proglasile ekonomski neodrživom. U Poljskoj, u kojoj su obavljena mnoga istraživanja, energetske kompanije odustale su uljanih škriljaca navodeći da su rezultati bušenja razočaravajući, piše Independent Europe.

Nakon potresa u Lankaširu 2019. godine, Velika Britanija je takođe odlučila da uvede moratorijum na ovu rudarsku aktivnost, dok se ne pojave novi dokazi da se to može bezbedno obaviti.

Agresija Rusije na Ukrajinu, koja je dovela do pada isporuke ruskog gasa Evropi za 75 odsto, povela raspravu o vraćanju uljanih škriljcima.