Umesto da ga recikliraju, firme prinuđene da spaljuju tekstil

Svetska statistika tvrdi da je poslednjih godina proizvodnja u tekstilnoj industriji narasla za 40 odsto, a u istom procentu uvećao se i otpad, što iz fabrika i konfekcija što iz kućnih garderobera koji se sada mnogo brže prazne stvarajući prostor za novu odeću i obuću.

Za gomile tkanina koje se tako sakupljaju nema dovoljno skladišnog prostora, pa oko 80 odsto završi na smetlištu. U najgorem slučaju, posebno ako je reč o komunalnom otpadu, dolazi do spaljivanja ali je to samo dodatni rizik. Novi materijali sastavljeni su od raznih sintetičkih vlakana koja u osnovu predstavljaju derivate nafte, pa umesto da se ekološki uklone iz prirode, sagorevanjem postaju novi izvor zagađenja.

Da bi problem bio veći, mi iz inostranstva ne uvozimo samo modnu odeću i obuću, nego i tekstilni otpad. Koliko, ne postoji evidencija, ali se procenjuje da najveći deo toga završi u radnjama polovne odeće („Second Hand“), uvećavajući tako ne samo kućne zalihe nego i količine koje će uskoro završiti na deponijama.

Možda se sa najvećim problemima susreće industrija, jer je pre nekoliko godina nadležno ministarstvo propisalo obavezu fabrika da delove tkanine koje preostanu iz proizvodnje predaju sakupljačima. Tada je njih nekoliko dobilo licencu za taj posao, ali svega jedan pogon u Nišu delimično reciklira dok su svi ostali već popunili skladišta. Troškove plaćaju tekstilci pa su oni tim potezom dobili novi, ne baš mali parafiskalni namet.

Tako je država čitavoj grani napravila novi izdatak u korist nekolicine privilegovanih „dobitnika licenci“, umesto da stimuliše reciklažu i otvaranje firmi u tom sektoru što bi uz mala ulaganja zaposlilo značajan broj radnika. Inače, kompletan proces podrazumeva nekoliko faza, od dekolorizacije materijala, potom grebenjanja odnosno razgradnje do prediva i najzad izrade novih tkanina koje se potom još jednom koriste u proizvodnji odeće.

– Tek kada ostatke materijala predamo sakupljačima, možemo da uskladimo ulaz i izlaz sa carinskih deklaracija. Ali, kada sam pre nekoliko godina to pokušao, nijedna od ovlašćenih firmi za sakupljanje i transport nije htela da preuzme ostatke tkanina. Tek sam sa niškim preduzećem uspeo da sklopim ugovor, ne tako povoljan. Naime, moja obaveza je bila da otpad očistim od svih nečistoća, izbaliram i spakujem. Firmi sam morao da plaćam mesečni paušal za angažovanje od 50 evra, ali dodatno i svaki preuzeti kilogram po tri dinara i na sve to PDV i troškove transporta. Ugovor je ponuđen na pet godina, pa u slučaju da zatvorim fabriku, kao što sam i uradio, do kraja ugovornog perioda morao bih da plaćam bar paušal za uslugu koju ne koristim. Praktično je cenu svaki sakupljač određivao kako je hteo, a tekstilci su bili prinuđene da na to pristaju – kaže za Danas privrednik Milan Knežević i nekadašnji vlasnik konfekcije Modus.

On dodaje da u Italiji postoji nekoliko hiljada firmi koje se bave reciklažom, najveći broj je u gradu Prato i za njih su otpadne krpe dragocena sirovina. Plaćaju ih i do 1,9 evra za kilogram, pa su i neki domaći tekstilci počeli na taj način da se rešavaju viška tkanina.

Nema profesionalnih reciklera ni za sektor komunalnog tekstilnog otpada, onog viška odeće i obuće koji se bar jednom godišnje izbaci iz stanova. Za sada je poznat samo jedan punkt, Ženski centar u Užicu, koji radi po principu socijalnog preduzetništva. Oni svakodnevno skupljaju ili im građani donose viškove iz svojih ormara, dva dana u nedelji ljudi kojima je potrebna garderoba mogu da dođu i preuzmu je, a ono što ostane, prerađuju u nove proizvode.

– Ne postoji zvaničan operater koji bi sproveo celokupan proces reciklaže. Mi za sada prikupljamo, sortiramo i od onog dela zdravog tekstila koji ostane pravimo nove predmete, lutke, kecelje, torbice, jastuke… Zapošljavamo desetak žena koje su nekonkurentne na tržištu rada i za taj deo nam je opremom za radionicu i kontejnerima za prikupljanje, pomogla kancelarija Evropske unije u Beogradu, a sredstva su obezbeđena iz IPA programa. Preko te kancelarije sada pokušavamo da obezbedimo investitora koji bi organizovao kompletan proces, uposlio novu radnu snagu. Međutim, to teško ide, jer naši investitori očekuju brzi profit, a u reciklaži to nije moguće – kaže za Danas Marina Tucović, menadžerka programa za reciklažu u užičkom Ženskom centru.

Godišnje i tona i po dobije novi život

Užički Ženski centar osnovan je kao organizacija za podršku ženama, posebno onim iz ugroženih kategorija. Ima sektore koji se bave zdravstvenim programima, ekonomskim i obrazovnim, a nakon licence za rad sa SOS telefonom, dobio je i status organizacije u socijalnoj zaštiti. Reciklažu tekstila razvija već čitavu deceniju, godišnje prerade od jedne do 1,5 tona tekstilnog otpada, a sirovine im donose ili građani lično ili se odlaže u jedan od tri kontejnera za tu namenu. Kažu da je veliki problem što takvih centara nema u drugim gradovima, jer ih iz njih građani često zovu i paketima šalju staru odeću, ali oni nemaju dovoljno kapaciteta da sve to prihvate.

Kome se plaća

Ne postoji objašnjenje zbog čega samo tekstilne fabrike moraju da plate licenciranim firmama kako bi se oslobodile ostataka tkanina. U svim drugim sektorima, od limenki, kućnih aparata, bele tehnike ili automobila, sirovinu od građana i sakupljača recikleri otkupljuju a kod težih predmeta snose i troškove prevoza.

Tekst je deo projekta „Energetski efikasniji i ekološki čistiji“, koji se sufinansira sredstvima iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u medijskom prilogu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva