Umesto da prodaju otpad, moraju da plate skladištenje

Prošle nedelje, na završnom skupu o sivoj ekonomiji, premijer je na pitanje Danasa da li će po tom pitanju Vlada nešto da preduzme, praktično slegao ramenima i objasnio kao je opštinama to izvor prihoda. Međutim, privrednici tvrde da ih podjednako žuljaju i propisi iz vrha vlasti, koji po pravilu donose i nove obaveze.

Tako je, u procesu usaglašavanja sa zakonodavstvom Evropske unije, Ministarstvo poljoprivrede i zaštite životne sredine, nakon poslednjih izmena i dopuna Zakona o komunalnom otpadu, donelo uredbu kojom je predviđeno izdavanje integralne dozvole za sakupljanje i transport neopasnog otpada. Namera je bila da se veliki deo otpadnih materijala posle procesa proizvodnje smesti kod ovlaštenih skladištara, i to je postao jedini način da se te količine razduže, odnosno da se uskladiti njihov knjigovodstveni ulaz i izlaz materiala sa uvoznih carinskih deklaracija. Uglavnom, reč je o otpadu koji ostaje posle doradnih poslova.

– Otpadne krpe su dragocena sirovina u zemljama EU a grad Prato u Italiji jedan je od najvećih centara za reciklažu krpa u Evropi. NJihove firme otkupljuju krpe, dekolorizuju, grebenaju, proizvode predivo koje mešaju sa novim i od njega prave tkanine. Kod nas, međutim, ne postoji pogon za reciklažu krpa, pa je potpuno nejasno zašto fabrike moraju da ih skladište kod ovlašćenih firmi, i da to plaćaju, kada mogu da ih zadrže u sopstvenom prostoru, ili prodaju – kaže za Danas Milan Knežević, vlasnik konfekcije Modus.

On tvrdi da je oblast uređena kao u zoni naučne fantastike. Naime, inspektori nalažu da se vodi dnevna evidencija o količini neopasnog otpada, što je dodatni posao za privrednika. Zatim, on obavezno mora da se preda ovlašćenom skladištaru posle pribavljenog izveštaja Zavoda za javno zdravlje. Što je još jedan nepotreban korak, ali ne i poslednji.

– Pozvali smo skladištare, ali kod svih smo naišli na isti odgovor: “na žalost”, kažu, “ne možemo da primimo vaš otpad jer nemamo način kako da ga zbrinemo”. Oni ne mogu da ga prerade, prostor namenjen odlaganju već su popunili, a i ne odgovara im da ga zauzimaju. Raspitivao sam se i gotovo niko nije mogao da primi nove količine koje se svakodnevno proizvode – kaže naš sagovornik.

On je, na kraju, uspeo da pronađe firmu iz Niša koja je mogla da se prihvati skladištenja. Međutim, nacrt ugovora koji je stigao, predviđao je da neopasan otpad mora biti očišćen od svih stranih primesa, izbaliran i spakovan. Predviđene su i naknade, prvo za paušalno, mesečno odlaganje u visini od 50 evra plus PDV, što se potom uvećava za tri dinata po svakom kilogramu preuzetog otpada (plus PDV) a svemu treba dodati i troškove prevoza koji padaju na teret tekstilne fabrike, opet plus PDV, a poseban biser je da ugovor važi pet godina. Drugim rečima, država ovim pravilnikom, nije propisala obaveznu reciklažu za tekstilnu i druge grane gde se stvara neopasni otpad, ali jeste obezbedila stalni i siguran prihod nekolicini skladištara i kroz porez sopstvenom budžetu.

– Ovlašćeni skladištar može da vam odredi bilo koju cenu i uslove iz ugovora. Privrednici su razapeti između zakonske obaveze predaje otpada i potpuno ozakonjene pljačke skladištara koji, takođe, ne reciklira otpad. A otpadne krpe su roba. Za kilogram vunenih restlova može se u Italiji dobiti i 2,5 evra. Do sada smo ih delili vrtićima ili su korišćeni za bokserske džakove i krpare, jedan deo su odvozila ovlašćena komunalna preduzeća, a deo je, na žalost, spaljivan – rezimira Knežević i dodaje da je Ministarstvo odglumilo kako je rešilo problem, pri čemu je “skladištarima data nečuvena diskreciona, zakonom obezbeđena mogućnost pljačke preduzetnika, a firmama novi poslovi i novi troškovi.

„Nezakoniti zakoni“

Postoji niz primera o novim opterećenjima privrede kroz proces u kome pokušavamo da impriovizujemo implementaciju što više evropskih zakona Pri tom, donosi se jedan broj “nezakonitih zakona“, poput onog o ulaganjima kojim je predviđeno da se strani investitor može osloboditi plaćanja carine na uvoz opreme, mada Zakon o carinama uopšte ne poznaje takvu mogućnost. Našim zakonima je predviđeno plaćanje odvoza smeća po kvadratu poslovnog prostora, a ne po obimu usluge koja se izvrši, i to je počelo da ugrožava na hiljade radnih mesta jer veliki broj privrednika ne može da plaća naknade koje idu i do 4,5 miliona dinara mesečno.