Umetnost selektivne statistike

Kovačević tvrdi i da je „Srbija u 2018. među vodećim zemljama u Evropi kada je reč o rastu“, preneto je na sajtu B92.

– Možda samo dve ili tri zemlje prednjače, a jedna je Island, koja je ekscesna ekonomija sa malim stanovništvom. Tako da se ne može ni na koji način tvrditi kako Srbija ima najsporiji rast u regionu, zajedno sa Hrvatskom, kako, na primer, kaže profesor Ljubomir Madžar – kaže Kovačević.

On tvrdi da se „mnoge od tih navodnih analiza i konstatacija zasnivaju na podacima koji su suprotni onima kojima raspolaže ne samo država i šira javnost, već i međunarodne institucije i navodi MMF, Svetsku banku, Evropsku komisiju, Eurostat.

– Kada je reč o rastu i o poređenju Srbije sa zemljama u regionu, podaci se mogu videti i proveriti i na sajtu Eurostata za prvih devet meseci 2018, kao i procene na sajtu MMF-a. Srbija je za 2018. po procenama u samom vrhu u regionu, koji obuhvata eks Jugoslaviju i Albaniju. Jedine dve zemlje koje imaju nešto veću jedinicu stope rasta od 4,4 ili 4,5 odsto u 2018. godini su Slovenija sa 4,5 odsto za prvih devet meseci, kao i Crna Gora sa 4,8 odsto – naveo je Kovačević.

Kaže i da Madžar negativno sagledava strane direktne investicije, koje su svakako pozitivna priča i vučni motor naše ekonomije, kao i da su investirale zapadne i kineske kompanije, koje donose i nove tehnologije, a što im se, smatra, u tom intervjuu besmisleno osporava.

– Subvencije su bile nužan pokretač i momenat privlačenja tih investicija i s druge strane garancija da država sa velikim kompanijama saučestvuje u obezbeđivanju najboljih uslova za biznis. One su odigrale veliku ulogu i zaposlile veliki broj ljudi, država je od toga imala velike koristi. Besmisleno je razmišljati da, dok se ne napravi najbolje uređena država, treba da čekamo, pa onda da kažemo investitorima „sad izvolite“ – navodi direktor RZS.

Reagujući na taj osvrt, profesor Madžar ukazuje da je „gospodin Kovačević raspravu pomerio na teren na kome joj nije mesto“.

– Da bi se došlo do istine, učinci bilo koje politike moraju se posmatrati kroz ceo period a ne kroz izbor samo jedne, najpovoljnije godine. U spisku od 15 zemalja centralne i istočne Evrope, u periodu od pet godina, Srbija u dve godine (2014. i 2015) ima doslovno najnižu stopu rasta, u sledećoj 2016. godini nižu stopu od Srbije imaju samo četiri zemlje, u 2017. sa nižom stopom su se pokazale samo dve zemlje, a u 2018, za koju se Kovačević opredelio kao najpovoljniju, a za koju su na raspolaganju samo procene, nižu stopu od Srbije imaju sve zemlje osim Rumunije. U tome i jeste cela poenta: u intervalu od pet godina, Srbija je najlošija u dve godine, u jednoj godini je među pet najmanje uspešnih, a u jednoj među tri najneuspešnije – navodi Madžar.

Dodaje da ni 2018. nije toliko uspešna, jer je Fiskalni savet procenio da će rast iznositi 4,1 odsto, dok je prosek za pomenutih 15 zemalja 3,8 odsto.

– Lako je zaključiti da je dignuta buka ni oko čega. Mnogo je važnije podsetiti da je Fiskalni savet naglasio da pojedinačna stopa rasta u jednoj zemlji i jednoj godini nije uporediva sa prosekom većeg broja zemalja, pa se opredelio za tzv. trendnu stopu rasta koja je uporediva sa prosekom grupe zemalja. Ona za Srbiju iznosi u 2018. svega 3,1 odsto, a odgovarajuća uporediva stopa za posmatranu grupu vidno je veća i iznosi pomenutih 3,8 procenata – kaže Madžar.

Ukazuje da bi kao statističar Kovačević morao dobro da zna da uzorak od jedne jedinice nije prihvatljiva osnova za valjano zaključivanje i da standardna greška procene za takav „uzorak“ teži beskonačnosti.

– Sad sledi jedno iznenađenje koje Kovačevića i njegove istomišljenike neće nimalo obradovati. Stope rasta BDP-a, bile su u periodu 2001- 2008. otprilike dvostruko veće od stopa kakve beležimo tokom ove decenije. Godinu 2008. i njoj bliske naredne godine valja isključiti iz ovog pregleda zbog poznatih poremećaja izazvanih međunarodnom krizom. Nekakav naročit komentar ovde nije potreban. Ako bi ekonomska politika uspela stopu rasta da digne na nivo na kome je bila u tih osam godina, bilo bi to daleko iznad učinaka koji se sada ističu kao bezmalo epohalni. Gledali smo i mnogo bolji film od ovoga koji nam je upriličen ovih godina – ističe profesor Madžar.

Podseća da je i Fiskalni savet ustanovio da su preokretanju putanje javnog duga doprineli neki povoljni vanredni faktori, kao i da je sve do 2008, pa i par sledećih godina bio na nivou od nekih četrdesetak procenata BDP-a, a da je tokom većeg dela ove decenije kontinuirano i brzo rastao.

– Ni o subvencijama se nećemo moći usaglasiti. Tamo gde je uređen pravni poredak i gde institucije funkcionišu, uz ograničene domete diskrecionog odlučivanja, subvencije nisu potrebne. One su bezmalo otvoreno priznanje da nam poslovni ambijent nije uređen pa ulagačima treba kompenzirati institucionalne rizike. Toliko isticanje subvencija ozbiljnog posmatrača brine više nego mnogo šta drugo što nam je u politici problematično: ono je znak i nagoveštaj da nemamo osnova za nadu da će se država konačno ozbiljno okrenuti onome što je njen glavni posao – razvoju institucija i učvršćivanju pravnog poretka, što bi bila najveća atrakcija i za strane a više od toga, za domaće ulagače – zaključuje Madžar.

Reagovanje Republičkog zavoda za statistiku na jučerašnji redakcijski komentar Danasa pod naslovom „Lepa nezaposlenost“

Statistički podaci su pogrešno protumačeni

Republički zavod za statistiku ima profesionalnu obavezu da ukaže na greške u tumačenju statističkih podataka o zaposlenosti, koji su objavljeni u dnevnom listu „Danas“ pod naslovom „Lepa nezaposlenost“.

Sumnja u zvanične statističke podatke o zaposlenosti, koju je Fiskalni savet iznosio u prethodnom periodu, a na čije se zaključke pozivate, NEOSNOVANA je iz više razloga.

Prvo, Anketa o radnoj snazi se sprovodi prema strogo definisanim međunarodnim pravilima, utvrđenim i kontrolisanim od strane Evrostata. Podaci iz Ankete o radnoj snazi za Srbiju od nedavno se objavljuju na veb-sajtu Evrostata, što potvrđuje njihovu pouzdanost i tačnost, jer su prethodno morali da prođu proces detaljne verifikacije od strane ove evropske statističke organizacije. Dakle, nema govora o „ulepšavanju“ statistike zaposlenosti.

Drugo, navodeći veličinu uzorka za Anketu, autor teksta pokušava da navede javnost da posumnja u tačnost podataka o zaposlenosti. Osim toga što iznosi netačan podatak o veličini uzorka (10.000 domaćinstava umesto stvarno anketiranih 12.248 domaćinstava, odnosno 28.920 lica u trećem kvartalu 2018. godine), autor pokazuje apsolutno nepoznavanje termina anketa. Nekome ko se upušta u ovako oštru kritiku zvanične statistike, trebalo bi da je jasno da anketa nije isto što i popis ili evidencija. A kad smo kod evidencije – RZS ne meri zaposlenost samo pomoću Ankete već i na osnovu administrativne evidencije Centralnog registra obaveznog socijalnog osiguranja (CROSO). Autor potpuno zanemaruje tu činjenicu, valjda zato što i CROSO beleži rast zaposlenosti u periodu 2014-2017, i to za 132 hiljade.

Treće, nije tačno da se rast zaposlenosti ne odražava na prihode od socijalnih doprinosa. Naime, prema podacima iz Uprave za trezor, kojima RZS raspolaže, prihod države od naplaćenih doprinosa za socijalno osiguranje na teret zaposlenih u 2018. godini bio je za 10 odsto veći nego 2017. a za 18 odsto veći nego 2016. godine (videti tabelu).

Dakle, iz svega navedenog možemo da zaključimo da nijedan argument autora protiv verodostojnosti zvaničnih podataka o zaposlenosti nije validan.

Direktor dr Miladin Kovačević                    

Tabela: Bruto naplaćeni doprinosi za socijalno osiguranje na teret zaposlenih, u RSD, 2016-2018.

Period   Iznos u RSD

2016. 252.481.741.000
2017. 271.657.823.000
2018. 298.340.570.000

Izvor: Uprava za trezor, Ministarstvo finansija