Foto: FoNet/ Zoran MrđaUkoliko nešto ne krene po zlu, prodaja Industrije mašina i traktora mogla bi da uzdigne iz pepela nekada moćnu fabriku, iako u ovom trenutku kupac, indijski gigant Tafe, ne najavljuje koliko je spreman da investira, kada će tačno pokrenuti proizvodnju i u kom obimu.
Planovi koje je najavio Kamal Ahuđa, sin i zamenik direktora Ved Prakaša Ahuđe, deluju realno, što ne čudi s obzirom da ta kompanija decenijama sarađuje sa IMT, ima sličnu tehnologiju a već nekoliko godina pokušava da ga ili kupi ili uđe u strateško partnerstvo. Uverenju da bi sve moglo da ispadne dobro, doprinosi i emotivni momenat – majka Kamala je Srpkinja, a on je rođen u Beogradu i detinjstvo je, do desete godine, proveo igrajući se uz ogradu IMT-a.
Prema njegovim rečima, fabrika će biti izmeštena sa Novog Beograda, jer „to nije mesto za tešku industriju“, ali gde će biti nova lokacija još nije odlučeno. Time je novi vlasnik posredno poručio da ga, za razliku od dosadašnjih potencijalnih kupaca, ne zanima vrednost državnog zemljišta koje bi iz industrijskog moglo lako da se prevede u vrlo atraktivno građevinsko, već da je njegov cilj proizvodnja, a plac ostaje državi. On veruje da bi već za godinu dana mogli da se pokrenu pogoni, u narednih nekoliko da dostignu kapacitet od oko 5.000 traktora godišnje, ali paralelno sa tim i da se razvije mreža kooperanata i dobavljača, tako da više od 50 odsto ugrađenih delova potiče iz Srbije, što otvara put za izvoz pod povoljnim uslovima i u Rusiju.
Za fabriku koja je u jednom trenutku, 1988. imala proizvodnju od 45.000 traktora i 35.000 priključnih uređaja, ovo možda ne izgleda kao ambiciozan plan. Ipak, ako se ima u vidu stanje u kome se sada nalazi, bez zaposlenih, u stečaju i sa proizvodnjom koja je pre udarenog katanca jedva dostigla stotinak mašina, onda ovako oprezne najave imaju smisao.
Podsetimo, IMT je osnovan 1947. godine kao fabrika poljoprivrednih mašina, a uspon je doživela nekoliko godina kasnije, kada je država odlučila da otkupi američku licencu „ferguson“, i pod tom markom, do 2015. kada je prestala proizvodnja, tržištu bivše Jugoslavije, Evrope, Azije i Afrike isporučeno je više od 780.000 traktora.
IMT je možda najočitiji primer fabrike koja je platila tešku cenu tranzicionog kapitalizma. Naime, od kraja 90-ih počinje postavljanje partijskih rukovodstava, restrukturiranje, izvlačenje kapitala i prodaja svega što se moglo prodati uz permanentno smanjenje proizvodnje. Sa 9.800 radnika, samo u prvoj deceniji propadanja, fabrika se svela se na nešto više od hiljadu ljudi, da bi pred zatvaranje na biro otišlo poslednjih 360 zaposlenih.
Restrukturiranje fabrike započeto 2004. nije mnogo pomoglo, naprotiv, pa ju je stečaj uveden 2015. zatekao u velikim dugovima. Većina radnika tvrdila je da problem leži u nestručnom upravljanju. Protesti radnika koji su na to ukazivali i tražili obnavljanje proizvodnje, nailazio je i kod aktuelne i kod svih prethodnih vlasti na zatvorena vrata. A pokušavali su da objasne kako problem ne leži u zaostalosti tehnologije, da su stručnjaci u IMT-u 2009. i 2012. ponudili nove modele traktora, niti u nedostatku tražnje, jer je za njih vladalo interesovanje i na afričkim i na azijskim tržištima.
Najveća „kočnica“ koja je sprečila da se ranije reši pitanje IMT jeste lokacija na kojoj se nalazila fabrika, tvrde analitičari. Atraktivno zemljište u Bloku 64 na Novom Beogradu, bilo je idealno za investicije u nekretnine, pa svi koji su izrazili želju da privatizuju fabriku traktora, nisu bili zainteresovani za proizvodnju.
Visoka cena koju su ti učesnici bili spremni da plate, ukazivala je upravo da su zainteresovani za zemljište, dok bi proizvodnju verovatno ugasili. Priča se da ni jedna od tih firmi koje su se javljale nije dobila garancije države da će odobriti izmeštanje fabrike i pristati da im zemljište u Bloku 64 i preda u vlasništvo i izmeni namenu u građevinsko, pa je njihov početni entuzijazam ubrzo ugašen. Priča se i da u vrhu vlasti koalicioni partneri nisu mogli da se dogovore oko „raspodele“ novca od tog zemljišta, pa je fabrika još punih deset godina čekala novog kupca.
Ni Cepter ni Matić
To ilustruje i tender raspisan u aprilu 2008. kada je proglašeno da je od tri kompanije, najpovoljniju ponudu dao konzorcijum u kojem su bili Hom art end sejls servisiz, kompanija Filipa Ceptera i SIP, strojna industrija iz Slovenije, koji je za 94,5 odsto kapitala ponudio 121 milion evra. Međutim, prema zvaničnoj verziji, taj konzorcijum nije mogao da dobije kredit jer se banka sa kojom su poslovali povlačila iz Srbije. Agencija za privatizaciju najavila je da će ugovor biti sklopljen sa drugoplasiranim konzorcijumom Neverfield Limited sa Britanskih Devičanskih Ostrva i poljskog Pol-Mot Warfarma, koji je ponudio 109 miliona evra i investicije od 13 miliona. Među potpisnicima tog ugovora bio je i bivši ministar energetike Goran Novaković. Ipak, i taj konzorcijum je odustao jer su se naknadno setili da je IMT u gubicima, pa su zaključili da bi to dovelo do pada akcija njihovih matičnih kompanija. Konačno, i trećeplasirani ponuđač koga je Agencija na kraju pozvala na potpisivanje ugovora, konzorcijum Agri investments koji su činili MPC Properties biznismena Petra Matića i italijanske firme Adriano Corsi, odustao je od tog posla.
Statusni fergusonac
U drugoj polovini 20. veka, „fergusonac“ je bio statusni simbol svakog poljoprivrednog domaćinstva koje je držalo do sebe i epiteta „napredno“. I danas, na domaćim otpadima, ne mogu se naći te mašine, jer ih vlasnici ili još uvek upotrebljavaju ili čuvaju za delove. Do početka 90-ih, fabrika je imala uzlaznu liniju, godišnji promet od 600 miliona maraka, a onda su došle sankcije, tranzicija…
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
