Uvertira u najavljenu privatizaciju vojnih fabrika

Ako se tome dodaju investicije u nabavku savremene opreme, zatim već započete pripreme za izgradnju nove proizvodne hale, kao i kupovina Zastava kovačnice i nove fabričke laboratorije, reklo bi se da razloga za zadovoljstvo ima napretek. Pa, šta je to što kragujevačkim, ali i većini ostalih oružara koji takođe beleže sve bolje poslovne rezultate, sreću kvari? Problem je u tome što im dobre poslovne rezultate, već godinama unazad, ugrožavaju enormno visoki poreski dugovi prema državi i lokalnim samoupravama. Dug Zastave oružja, na primer, koja je najveći poreski dužnik među državnim firmama, premašio je deset milijardi dinara, pri čemu čak 60 odsto tog duga čine kamate. O kakvom je opterećenju reč najbolje svedoči podatak da su od početka godine do kraja septembra 2017, kamate uvećale poreski dug te fabrike za 380 miliona dinara (do kraja godine dug će narasti za čitavih pola milijarde dinara).

Nevolja je što država, koja je većinski vlasnik svih fabrika Odbrambene industrije Srbije i koja se još 2013. obavezala da dugove konvertuje u vlasnički ulog u tim preduzećima, ništa ne preduzima kako bi domaću vojnu industriju, inače najvećeg neto izvoznika srpske privrede, oslobodila dužničkih okova. Iako nadležni povremeno najavljuju rešavanje tog problema, tvrdeći da je postupak konverzije dugova preduzeća OIS pokrenut, činjenica je da se na tom planu ništa konkretno ne radi, i da će dobit iz poslovanja Zastave oružja i 2017, kao i prethodne dve godine, da „pojedu“ kamate na poreski dug. I mada niko zvanično ne saopštava zašto država odugovlači sa realizacijom preuzete obaveze konverziju dugova vodećih preduzeća namenske proizvodnje spekuliše se da bi to moglo da ima veze sa očekivanom privatizacijom vojnih fabrika. „Jedino što možemo je da upišemo udeo u vlasništvu Zastave oružja, pri čemu se otvara mogućnost da te akcije, ukoliko postoji saglasnost drugih državnih preduzeća, grad Kragujevac kompenzuje za dug koji ima kod Energetike i Elektroprivrede Srbije“, zaključak je Gradskog veća kojim je precizirano da grad dug Zastave oružje, od oko tri milijarde dinara, konvertuje u kapital u toj fabrici. Taj zaključak kragujevačke gradske uprave, međutim, još nije realizovan. Čeka se odluka Vlade Srbije o konverziji sopstvenih potraživanja u vlasnički ulog u Zastavi i ostalim vojnim fabrikama. Sudeći prema procenama pojedinih analitičara država odlaže konverziju dugova kako bi lakše privolela domaće oružare i njihove sindikalne vođe da pristanu na najavljenu privatizaciju, odnosno dokapitalizaciju srpske vojne industrije.

A dužnička agonija Zastave oružja, kao i drugih vojnih fabrika, počela je 2003. godine, kada je uz prećutnu saglasnost Vlade Srbije, prestala da plaća poreze i doprinose, kao i da izmiruje druge obaveze prema državi i lokalnoj samoupravi. Tim potezom država je nastojala da fabrikama vojne industrije, Slobodi iz Čačka i Zastavi pre svih, omogući da se oporave od posledica sankcija uvedenih 90-ih godina prošloga veka, kojima je „namenska“ bila izložena do sredine prve decenije novog milenijuma. Tome treba dodati i posledice NATO bombardovanja (samo u Zastavi oružju stradala je polovina proizvodnih kapaciteta), kao i nemogućnost plasmana proizvoda na inostrana tržišta koja, legalno, nisu bila dostupna sve do 2005. godine. Procenjeno je da u takvim okolnostima namenska industrija ne bi mogla da „preživi“ ukoliko bi redovno izmirivala sve obaveze prema državi, lokalnim samoupravama i dobavljačima. Država, dakle, jeste mimo važećih zakonskih propisa i neopravdano u odnosu na ostatak privrede, obezbedila povlašćen položaj domaćoj vojnoj industriji i to je, sudeći po izvoznim rezultatima Zastave, Prvog partizana, „Milana Blagojevića“… ipak bila dobra strategija. Problem je, međutim, što država nije zaboravila, a ni odustala, od svojih potraživanja.

(Ne)opravdani strah od gubitka posla

Prema Nacrtu zakona o proizvodnji i prometu naoružanja i vojne opreme, koji bi u skupštinsku proceduru trebalo da uđe krajem ove, ili početkom naredne godine, inostrane kompanije i investitori mogli bi da postanu vlasnici do 49 odsto kapitala u fabrikama Odbrambene industrije Srbije (Zastava, Prvi partizan, Krušik, Sloboda, „Milan Blagojević“ i Prva iskra), dok bi država zadržala kontrolni paket, odnosno 51 odsto akcija. Zaposleni i sindikati strahuju, međutim, da bi se tih 49 odsto privatizovanog kapitala brzo pretvorilo u većinsko vlasništvo stranaca, a da bi cenu privatizacije vojnih fabrika platili zaposleni, kao što je to u minulih dvadesetak godina bio slučaj u ostatku srpske privrede. Zato poručuju Vladi da ne pristaju na privatizaciju svojih fabrika.