Valutna obaveza u ekstremno promenjenim okolnostima

Primena ove odredbe u uslovima visoke inflacije, kakvu smo imali u prvim godinama poslednje decenije prošlog veka, dovodila je do potpunog gašenja vrednosti novčane obaveze dužnika, što je drastično pogađalo poverioce u kreditnim poslovima. Pošto je citirana odredba u ovoj neprilici izgubila smisao, sudovi tog vremena su je „žrtvovali pravdi“, pozivajući se na princip jednake vrednosti uzajamnih davanja, kao i na propise o sticanju bez osnova i potpunoj naknadi štete, iz čl. 15, 210. i 278. Zakona o obligacionim odnosima. U toj žrtvi, sudove je podržao i Vrhovni sud Srbije pravnim shvatanjem Građanskog odeljenja od 21. aprila 1993. godine, koji glasi: „Ako novčana obaveza, saglasno ili protivno zakonu, glasi na plaćanje u nekoj stranoj valuti ali se isplata može izvršiti samo u dinarima, sud će dužnika obavezati da isplati dinarsku vrednost iznosa strane valute po najpovoljnijem kursu na dan isplate, po kome banka u mestu plaćanja otkupljuje efektivnu valutu“. (Podvukao Z.I.)

Usvojeno pravno shvatanje uticalo je i na zakonodavca, koji je novelom Zakona o obligacionim odnosima u istoj godini članu 395. dao sledeću sadržinu: „Ako novčana obaveza glasi na plaćanje u nekoj stranoj valuti ili zlatu, njeno ispunjenje se može zahtevati u domaćem novcu prema kursu koji važi u trenutku ispunjenja obaveze.“ (Podvukao Z.I.) Tako je prvobitni iskaz o relevantnom kursu usklađen sa pravnim shvatanjem najvišeg suda u Republici.

Ali, i novelirani član 395. Zakona o obligacionim odnosima je, posle dužeg vremena primene, ispoljio slabost kada su korisnici dugoročnih kredita u švajcarskim francima koji ih isplaćuju u dinarskim ratama zapali u nevolju usled ekstremnog povećanja kursa, do kojeg je došlo na samom početku prve decenije ovog veka. Srednji kurs švajcarskog franka prema dinaru dostigao je drastično povećanje od oko 130% a to je imalo za posledicu ekstremno povećanje stanja ukupnog kreditnog duga u dinarskoj protivvrednosti, tako da uplaćene rate u vrednosti većoj od polovine duga na dan puštanja kredita u tečaj nisu umanjile dug, već je dug, proporcionalno uvećanju kursa, postao znatno veći nego što je bio.

Zbog ovakve posledice, mnogi korisnici kredita su podigli tužbe za raskid ugovora usled promenjenih okolnosti. Nekima su zahtevi usvojeni a nekima odbijeni, što govori da sudovi još uvek nemaju jedinstven stav o njihovoj osnovanosti. I stručna javnost je podeljena jer se izjašnjava različito, dajući ili uskraćujući podršku zahtevima za raskid.

Pripadam onima koji smatraju da razlozi za raskid ugovora postoje. Prema članu 133. Zakona o obligacionim odnosima, ugovor može biti raskinut ako, po njegovom zaključenju a pre ispunjenja obaveza, nastupe okolnosti koje otežavaju ispunjenje obaveze jedne strane (prvi razlog) ili ako se zbog tih okolnosti ne može ostvariti svrha ugovora (drugi razlog), a u oba slučaja u meri koja ugovor izvodi iz sfere očekivanja ugovornih strana i koja, po opštem mišljenju, njegovo održavanje čini nepravičnim, s tim što raskid ne može tražiti strana koja je bila dužna da te okolnosti uzme u obzir još u vreme zaključenja ugovora ili ih je mogla izbeći, odnosno savladati.

S obzirom na ekstremni porast kursa švajcarskog franka u odnosu na dinar i na ekstremno uvećanje visine valutnog duga u dinarskoj protivvrednosti relevantnoj za njegovu isplatu, smatramo da korisnici kredita mogu tražiti raskid ugovora zbog nastupanja okolnosti koje otežavaju ispunjenje njihovih obaveza (prvi razlog). Za pozivanje na taj razlog ispunjene su obe pretpostavke: i ona da ugovor o kreditu više ne odgovara očekivanjima obeju ugovornih strana (odgovara samo davaocu kredita) i ona da bi održavanje ugovora na snazi bilo nepravično (za korisnika kredita).

Pošto su uslovi za primenu prvog od dva alternativna otkazna razloga ispunjeni, nije neophodno upuštanje u mogućnost primene drugog razloga. Ali, kako od „viška ne boli glava“, valja reći da postoje uslovi i za njegovu primenu, jer ekstremne promene okolnosti anuliraju klauzulu ugovora, koju sudska praksa vezuje za „cilj, odnosno svrhu ugovaranja“.

Ako su sudovi pre četvrt veka našli za shodno da u uslovima ekstremne inflacije zaštite poverioce, treba očekivati da u uslovima ekstremnog povećanja kursa švajcarskog franka u odnosu na dinar zaštite i dužnike. Takvo očekivanje zasniva se na vrednosnom standardu da pravedan sud daje svakome ono što mu pripada, u jednakom postupanju sa jednakim stvarima i u nejednakom postupanju sa nejednakim stvarima, srazmerno njihovoj nejednakosti.

Različite stavove sudova o ovom pitanju treba da ujednači Vrhovni kasacioni sud Srbije u postupcima po reviziji, a u takvoj prilici se već nalazi. On se, međutim, neće baviti validnošću odredbe o valutnoj obavezi iz člana 395. Zakona o obligacionim odnosima, jer sud ne sudi zakonu već na osnovu njega.

Nama, stoga, preostaje da iznesemo lični stav: Pošto se novelirano izdanje pomenutog člana (kao i prvobitno) nije snašlo u ekstremnoj situaciji koja ga je zadesila, smatramo da bi član 395. Zakona o obligacionim odnosima bio delotvorniji kada bi odredio najmanju meru podnošljivog rizika, uz mogućnost da je ugovorne strane saglasnom voljom uvećaju u zavisnosti od poslovnog, odnosno platežnog potencijala. Ovako utvrđen stepen rizika stranke bi ravnomerno delile, pa bi svaka od njih mogla drugoj strani otkazati ugovor samo ukoliko bi promenjene okolnosti prekoračile prag podnošljivosti. Za ovakvu promenu bilo bi dovoljno da se pomenutom članu dodaju dva stava sledeće sadržine:

Ako se po zaključenju ugovora iz stava 1. uveća ili smanji kurs strane valute prema domaćem novcu za više od 30%, svaka strana koju takva promena kursa pogodi može drugoj strani otkazati ugovor zbog promenjenih okolnosti.

Uvećanje ili smanjenje kursa do 30% u odnosu na stanje kursa u vreme zaključenja ugovora, ne utiče na punovažnost ugovora.

P.S. Procenat uvećanja, odnosno smanjenja kursa, uzet je proizvoljno, tako da bi njegova zakonom utvrđena visina morala biti empirijski utvrđena.

Autor je bivši sudija Vrhovnog suda Srbije i redovni profesor Pravnog fakulteta Univerziteta Union, u penziji