Nastavljam sa predlaganjem mera, polazeći od pretpostavke da je moj predlog o uvođenju vanrednog stanja u privredi Srbije, zbog dejstva elementarne nepogode, već usvojen, ili samo što nije. A nepogode su nastale zbog „združenog“ delovanja, tokom Leta Dvanaestog, triju Scila(„3S“) – Snežne nepogode, SEKA (svetska ekonomska kriza) i Suša i jedne Haribde („1H“) – Hapšenja sa akcentom na njihovu tabloidnu dimenziju.
Posle prve mere o modelu stimulisanja novootvorenih radnih mesta, na red dolaze izvoznici i nezaobilazni kurs evra, kao preovlađujuće monete pretežnih izvoznika. Šta se kod nas dešavalo poslednjih godina, neka kaže sledeća tabela.
Toliko o izvoznicima i izvozu kao jedinoj opciji za spas ekonomije i Srbije. Za poslednjih šest godina domaće cene su kumulativno porasle 72,9 odsto, a kurs evra za 34,7 (prosek po godinama), odnosno 43,9 odsto (kursevi poslednjeg dana u godini). Kad se sve sabere i oduzme, jasno proizilazi da su u posmatranom periodu od šest poslednjih godina, izvoznici na kraju 2012. godine mogli svojim izvoznim evrom kupiti i platiti duplo manje domaćih inputa (plate, gorivo, energija, repromaterijal itd.) nego na početku perioda (2007. godine).
To znači da je sentenca „izvoz kao spas“ samo reč, dok je delo sasvim suprotno – izvozi samo ako moraš, sve druge „domaće“ opcije su povoljnije. Da nije tako, ne bi nicali, jedan po jedan, trgovinski sitiji za uvoznom robom, dok izvoznicima svakodnevno prete oni čuveni Bogijevi (Bogoljub Karić – primedba D.V.) „lanci i katanci“. A da je tako, evro bi na kraju 2013. godine iznosio najmanje 130 dinara, pa bi opet izvoznici bili oštećeni (da bi bili ravnopravni sa ostalima, kurs evra bi sada bio 140 dinara).
Samim tim je i druga mera u vanrednom stanju definisana. Makroekonomija (Vlada i NBS) moraju obezbediti (kroz „delovanje tržišta“ – kao i do sada!?) da evro u odnosu na dinar dugoročno raste najmanje u visini stope rasta zvanične inflacije (potrošačkih cena – kako se to sada zove), plus dva so tri odsto, a da se u ovoj godini dodatno nadoknadi deo zaostatka u proteklim godinama kroz pojačano ubrzanje rasta evra prema dinaru. Mereno brojkama, ciljani kurs evra na kraju godine mora da bude najmanje 135 dinara, uz dodatni uslov da se već u januaru ovo nerealno i štetno „jačanje“ dinara zaustavi i krene u suprotnom smeru. Ponavljam, priče o deviznom tržištu su za malu decu. Ako deluju ekonomski i tržišni faktori, kako slaba i sve slabija privreda ima jaku i sve jaču valutu.
One nesuvisle i neizbežne priče o obezvređivanju plata i penzija su već pomalo smešne. Ne vredi nama da nam veštački plate i penzije rastu u evrima zahvaljujući „jakom“ dinaru. Neka one budu u evrima još manje, samo neka se isto ili više može za njih kupiti domaće robe. Ako ljudi jedva preživljavaju, šta ih briga za evro. Oni koji kupuju evre, neka izvoze. Uostalom, kad nam je Kina uzor, što se ne ugledamo na njih. Slab juan je glavni instrument enormne izvozne ekspanzije našeg uzora.
Autor je ekonomski analitičar
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
