Vašingtonski konsenzus ponovo na ispitu

sve su uključene u globalnu ekonomiju, održavaju makroekonomsku stabilnost, stimulišu štednju i investicije, obezbeđuju tržišno orijentisane inicijative i pametno su vođene. Korisno je pratiti te sličnosti jer to je okvir za vođenje prikladne ekonomske politike. Reći da je kontekst važan ne znači da sve važi. Međutim, ne postoji univerzalna knjiga pravila, različite zemlje postižu te ciljeve na različite načine. Spensov izveštaj odražava širi intelektualni zaokret onih koji se bave razvojem, zaokret koji sadrži ne samo strategiju rasta već i politiku u oblasti zdravstva, prosvete i druge socijalne politike.
Tradicionalni okvir koji postepeno ustupa mesto novom načinu razmišljanja, zasniva se na pretpostavkama pre nego na dijagnostici, kao i na predrasudama o prirodi problema: previše (ili premalo) regulacije od strane vlade, preslabo upravljanje, premalo javne potrošnje u oblasti zdravstva i obrazovanja… Šta više, preporuke tradicionalista imaju formu poznate liste reformi i ističu njihovu komplementarnu prirodu (imperativ da se preduzmu istovremeno) pre nego njihovo stavljanje u niz i uspostavljanje prioriteta. Tradicionalni okvir je takođe sklon univerzalnim receptima – institucionalni aranžmani „po modelu“, „najbolje prakse“, „zakon palca“ itd.
Nasuprot tome, sklop nove politike počinje sa relativnim agnosticizmom o onome šta uspeva. Polazi se od hipoteze da postoji velika „besposlenost“ u siromašnim zemljama tako da proste promene mogu da naprave veliki pomak. Kao rezultat, eksplicitno je dijagnostički orijentisana i fokusira se na najznačajnija ekonomska uska grla i ograničenja. Umesto obimne reforme, zagovornici nove politike ističu u prvi plan politiku eksperimentisanja i relativno usko ciljane inicijative kako bi se pronašla lokalna rešenja i naglašavaju potrebu praćenja i ocenjivanja kako bi naučili koji eksperimenti daju rezultat. Novi pristup je sumnjičav prema univerzalnim lekovima. Umesto toga, traga za inovacijama u vođenju politike koje obezbeđuju prečicu kroz lokalne ekonomske i političke komplikacije. Na taj pristup veoma je uticala eksperimentalna postupnost Kine od 1978. godine što je najspektakularnija epizoda ekonomskog rasta i smanjenja siromaštva koju je svet ikada video.
Spensov izveštaj je dokument konsenzusa i stoga laka meta za jeftine napade. Ne sadrži „velike ideje“ i povremeno se previše trudi da svima ugodi i pokrije sve moguće uglove. Međutim, kako to kaže Spens komentarišući ekonomske reforme, morate da napravite male korake da bi ste postigli veliku promenu na dugi rok. Velika je majstorija postići stepen konsenzusa, koji je on ostvario sa setom ideja, koje se na nekim mestima značajno razlikuju od tradicionalnog pristupa. Spensova je zasluga što izveštaj uspeva da izbegne i tržišni fundamentalizam i institucionalni fundamentalizam. Umesto da ponudi pomirljive odgovore kao što su „samo pusti da tržišta rade“ ili „samo pravilno upravljaj“, on ispravno ističe da svaka zemlja mora da napravi svoj miks lekova. Strani ekonomisti i agencije koje pružaju pomoć mogu da obezbede deo sastojaka, ali samo države same mogu da naprave recept. Čak i ako je reč o novom Vašingtonskom konsenzusu, činjenica je da se insistira na tome da knjiga pravila mora da bude napisana kod kuće, a ne u Vašingtonu. I to je pravi napredak.
Deni Rodrik, profesor političke ekonomije na Harvard univerzitetu. Prvi je dobitnik nagrade Albert O. Hiršman koju dodeljuje Savet za istraživanje socijalne nauke.
Njegova poslednja knjiga je
„Jedna ekonomika, mnogo recepata: