Velika očekivanja od privatnog sektora

Imajući u vidu sve intenzivnije rasprave o formi i opsegu globalne agende koja će 2015. godine naslediti navedenu inicijativu, bilo bi dobro razmotriti ulogu privatnog sektora i osmisliti novi pristup međunarodne zajednice razvoju. Nesumnjivo, ekonomski razvoj je jedini način da borba sa siromaštvom donese dugoročne rezultate jer razvoj znači otvaranje novih radnih mesta, a povećanjem stope zaposlenosti smanjuje se broj siromašnih. Privatni sektor mora da odigra ključnu ulogu u novom konceptu a novčana sredstva koja se ulažu u razvojne projekte u najvećoj meri potiču iz privatnog sektora. Ilustracije radi, 87 odsto od ukupno 200 milijardi dolara koje su Sjedinjene Američke Države investirale u razvojne programe 2010. godine došlo je iz privatnog sektora, za razliku od situacije od pre pet decenija kada je 70 odsto sredstava namenjenih razvoju siromašnijih delova sveta poticalo iz državnih fondova razvijenih zemalja. Slična slika dominira i na globalnom nivou. Ipak, u društvenim zajednicama preovladavaju stavovi o razvoju iz daleke prošlosti. Na primer, oni koji kroje politiku insistiraju na značaju „javno-privatnih partnerstava“ i tvrde da privatni sektor treba da „nauči da sarađuje sa javnim sektorom“.

Zapravo, u aktuelnim okolnostima primerenije bi bilo usvojiti načelo koje se može nazvati „privatno-filantropska-javna partnerstva“. To znači da je potrebno da ubedimo javne institucije da se usredsrede na pronalaženje načina na koji će unaprediti saradnju sa privatnim sektorom, imajući u vidu zajednički interes da se ubrza ekonomski rast i stvori sistem u kojem će svi imati koristi od globalizacije. Navedeni koncept ne bi značio smanjenje važne uloge koju ima javni sektor, a koja se odnosi na stvaranje uslova, kao što su vladavina prava, stabilna makroekonomska politika i dobar regulatorni režim, potrebnih za razvoj privatnog sektora. Između ostalog, u javnom sektoru se donose odluke o formiranju kreditnih biroa i donošenju zakona o zaštiti prava kreditora, što je neophodno za usmeravanje kapitala.

Moguće je da bi najbolji rezultati bili ostvareni u slučaju zajedničkog finansiranja u značajne projekte. U studiji Svetskog ekonomskog foruma navodi se da bi borba protiv klimatskih promena bila šesnaestostruko efikasnija ukoliko bi se sredstava iz privatnog sektora u vrednosti od 570 milijardi dolara, „udružila“ sa investicijama vrednim 36 milijardi dolara, usmerenih iz državnih fondova. Ostaje pitanje koje korake bi trebalo da preduzme privatni sektor da bi se situacija poboljšala? Mada postoji niz primera odgovornih kompanija koje ostvaruju profit poštujući pravila, održivost i ciljevi koji se odnose na razvoj ne nalaze se uvek na listi njihovih prioriteta. Naime, dobit i društvena odgovornost neretko nisu deo istog paketa. U tom kontekstu, zagađenje životne sredine smatra se prihvatljivim ukoliko se određena sredstva izdvajaju za programe kao što je obezbeđivanje hrane za decu, što je korporativni ekvivalent za kupanje u Gangu da bi se okajali gresi. Zapravo, potrebno je da usvojimo novi standard koji će podrazumevati da kompanije budu obavezne ne samo da podnose izveštaje o finansijama već i o koracima koje preduzimaju da bi ispunile društvene, razvojne i ekološke ciljeve. Da bi takav program bio delotvoran, kao i da bi građani ponovo stekli poverenje u kompanije, standardi moraju da budu globalnog karaktera, jasni i međusobno usaglašeni. Istovremeno, nužno je da ljudi u državama u razvoju dobiju veći glas i sami procene šta je dobro za njih.

Autor je izvršni direktor britanske banke Standard čartered