Veliki igrači „progutali“ male fabrike

Opstanak te grane koju, posebno u razvijenim zemljama, ograničavaju rigorozni propisi protiv pušenja kao i zabrana reklamiranja, omogućile su intenzivne akvizicije i spajanja velikih duvanskih kompanija, što je s jedne strane doprinelo optimalizaciji troškova, a s druge omogućilo dominaciju četiri velike svetske korporacije – Filip Moris, Britiš ameriken tobako, Japan tobako i Imperial tobako grup. Te kompanije suvereno vladaju globalnim tržištem pokrivajući 73 odsto (ne računajući pri tom Kinu, na koju se odnosi 39 odsto svetske potrošnje, ali je zatvorena za inostrane kompanije i potrebe podmiruje iz domaće proizvodnje).

I pored tako visoke koncentracije tržišta i nesumnjivog uticaja na vlast u većini zemalja, velike kompanije nisu uspele da izjednače uslove poslovanja i plasmana, pa su poreska opterećenja duvanskih proizvoda do te mere različita da to postaje idealna osnova za razvoj ilegalne trgovine. Primera radi, paklica cigareta u Francuskoj košta u proseku 5,6 evra, a 80 odsto u toj ceni je poresko opterećenje. U Velikoj Britaniji paklica je 6,8 evra, a 76 odsto od toga ide u državnu kasu, u Italiji 75 odsto prosečne cene od 3,8 evra čini porez, dok je od pet evra, koliko u proseku vredi paklica cigareta u Nemačkoj, 74 odsto fiskalna obaveza. Nasuprot tome, u Rusiji i Ukrajini, porez učestvuje u ceni cigareta sa 33, odnosno 35 odsto, a paklica košta od 0,53 do 0,55 evra. To su, istovremeno i zemlje iz kojih potiču tri četvrtine krijumčarenih količina cigareta. Procenjuje se da su zbog crnog tržišta duvana budžetski prihodi u Evropskoj uniji „tanji“ za oko osam milijardi evra godišnje, da se u Evropu prokrijumčari i do 75 milijardi cigareta što čini oko 13 odsto ukupnog prometa, kao i da ilegalna prodaja ima tendenciju rasta.

Na ovakve odnose verovatno utiče i cena duvana, koja u najvećoj meri zavisi od udela poreza i akciza. Tako, na primer, najskuplje cigarete puše Hrvati, jer paklica u proseku staje oko 2,5 evra, ali od toga 1,2 evra čine akcizna opterećenja a 0,5 evra je PDV, tako da trgovina i proizvođači za svoje troškove i zaradu dele preostalih 0,7 evra po kutiji. U BiH, prosečna cena kutije cigareta je 0,9 evra, ali na akcize odlazi 0,5 a na PDV 0,2 evra. Najjeftiniji duvan je u Srbiji, gde prosečna kutija najprodavanijih marki košta 0,8 evra, a poreska opterećenja iznose 0,5 evra (0,4 su akcize a 0,1 PDV). Pri tom, ukoliko u strukturi poreskih davanja dominira akciza, koja istim nominalnim iznosom opterećuje svaku paklicu koja se nađe u rafovima, proizvođačke cene za skuplje i jeftinije kategorije se na tržištu izjednačavaju, pa se potrošači usmeravaju na luksuznije brendove, dok se kod dominantnijeg udela PDV-a, koji se obračunava na cenu proizvoda, kupci orjentišu na jeftinije marke.

Zemlje u regionu usaglašavaju svoju zakonsku regulativu sa direktivama Evropske unije, što znači pooštravanje uslova za plasman duvanskih proizvoda i pre svega rast poreskih stopa što za posledicu ima efikasnijie punjenje državne kase, ali i rast crnog tržišta. Samo u poslednjih godinu dana, legalni promet u Srbiji, gde je poskupljenje duvana iznosilo osam odsto, opao je za 11 odsto, u Hrvatskoj je rast poreskih davanja od 20 odsto umanjio regularni promet za sedam odsto, dok je rast poreza u BiH od 25 odsto, za jedan procenat smanjilo promet u legalnoj zoni.

Osim po cenama, poreskim stopama i veličini tržišta, zemlje u regionu razlikuju se i po modelima privatizacije svojih fabrika duvana. Tako su na tržištu Srbije prisutne tri, od četiri, najveće globalne kompanije – Filip Moris kupio je Duvansku industriju Niš, Japan tobako internacional fabriku u Senti a Britiš ameriken tobako Fabriku duvana Vranje. Četvrti svetski gigant, Imperial tobako grup, kupio je Tutunski kombinat Skoplje, Tobačnu Ljubljana a prisutan je i na tržištu BiH, gde je privatizovana samo Fabrika duvana iz Banja Luke, koju je kupio domaći Antonić trejd. Ostale dve fabrike su u neizvesnom statusu, jer se za Tvirnicu duhana Mostar priprema treći tender, dok kod sarajevske fabrike nikako da se utvrdi koliki je udeo države i radnika u ukupnom kapitalu. U državnom valsništvu ostao je i Duvanski kombinat iz Podgorice, koji je, s obzirom na to da je u stečaju i pritisnut obavezama većim od 30 miliona evra, interesantan samo investitorima koji merkaju parcele i nekretnine kojima raspolaže kombinat. Jedina fabrika koja je privatizovana domaćim kapitalom jeste hrvatska Tvornica duhana Rovinj, koja uprkos jakoj konkurenciji u regionu pokriva 25 odsto ukupnog tržišta, a uz to je i jedina kompanija koja sa proizvodnjom izlazi van granica. Naime, prošle godine započeta je izgradnja fabrike u Iranu, koja bi trebalo da bude baza za prodor na azijsko tržište. Ostale fabrike uglavnom drže svoje brendove u granicama matičnih država ili neke od njih, uglavnom marke koje su poznate više od dve decenije, plasiraju u zemljama regiona. To je i jedno od objašnjenja zbog čega srpskih cigareta nema u Hrvatskoj dok „ronhil“ i drugi brendovi rovinjskog proizvođača drže blizu deset odsto srpskog tržišta. Inače, od tri velike kompanije, najveći udeo na hrvatskom tržištu (od 10 do 15 odsto) ima Filip Moris, ali ta kompanija ne nudi hrvatskim kupcima ni jedan proizvod iz svoje fabrike u Nišu.

Srpski pušači potroše 18,5 milijardi cigareta

Nacionalna tržišta specifična su i razlikuju se ne samo po stopi incidencije (procenat pušača) i broju stanovnika, nego i po dominantnom statusu velikih fabrika. Srpsko tržište ubedljivo je najveće jer sa 40 odsto pušača od ukupno šest miliona stanovnika, potroši godišnje 18,5 milijardi cigareta, za koje se izdvaja u proseku oko 13 odsto kućnog budžeta. Sledi tržište BiH, gde 2,6 miliona stanovnika, među kojima je 45 odsto pušača, potroši 9,2 milijarde cigareta „žrtvujući“ 19 odsto porodičnog prihoda. Tu je i Hrvatska, sa 3,5 miliona stanovnika i stopom incidencije od 32 odsto, koja troši godišnje 7,5 milijardi cigareta za koje izdvaja 15 odsto prosečne mesečne plate.