Vesić dopisima tera firme da kupuju markice

U tom dopisu on poziva preduzeća da direktno kupuju pretplatne karte za svoje zaposlene.

Iako se stručna javnost složila da je ovakav predlog zamenika gradonačelnika nezakonit, a nadležno Ministarstvo donelo samo mišljenje, koje nije pravno obavezujuće, Goran Vesić ne odustaje od toga da se ovaj sistem sprovede u delo, mada mnogim poslodavcima nije ni jasno na koji način će se se to realizovati.

Vesić u dopisu podseća na mišljenje koje je donelo Ministarstvo a zatim, na osnovu njega navodi da „u slučaju da se naknade za dolazak i odlazak sa rada ne dokumentuju verodostojnom računovodstvenom ispravom, isplate zaposlenima na ime naknada troškova za dolazak i odlazak sa rada smatraju se nedokumentovanim troškovima, u smislu člana 7a tačka 1. Zakona o porezu na dobit pravnih lica“.

U nastavku dopisa, nije navedeno više detalja o spornom zahtevu, već Vesić podseća koliko dobro finansiranje i stvaranje održivog i kvalitetnog javnog prevoza zavisi od naplate karata, i daje niz obaveštenja o popustima koje pravna lica ostvaruju ukoliko direktno kupuju veći broj karata za svoje zaposlene.

Treba napomenuti da se u članu 118. Zakona o radu navodi da zaposleni ima pravo na naknadu troškova „za dolazak i odlazak sa posla, u visini cene prevozne karte u javnom saobraćaju, ako poslodavac nije obezbedio sopstveni prevoz“.

Struka tvrdi da ono što zamenik zahteva, zakon ne propisuje. Poslodavac je dužan da obezbedi prevoz zaposlenom ili mu isplati novac u visini prevozne karte u javnom saobraćaju i tu se obaveza poslodavca završava. S druge strane, mišljenje Ministarstva nije obavezujuće i njime poslodavac ne može da se natera da postupa kako mišljenje nalaže.

U stručnom časopisu Poresko računovodstveni instruktor, urađena je detaljna analiza i osvrt na Mišljenje koje je donelo nadležno Ministarstvo, gde je zaključeno da mišljenja Ministarstva finansija u velikom broju slučajeva imaju korisnu funkciju, jer bliže objašnjavaju propise, pa se t ime postiže veća pravna sigurnost. Međutim, sve češće se tim mišljenjima ugrožava pravna bezbednost obveznika, jer su neka od mišljenja, najblaže rečeno, sporna iz ugla zakonitosti.

„Posebno je neprihvatljivo da Ministarstvo finansija daje međusobno suprotna mišljenja po istom pitanju, kao što je to slučaj sa naknadom troška prevoza. Na taj način se ugrožava princip vladavine prava, a obveznici se dovode u stanje pravne nesigurnosti i neizvesnosti“, piše Aleksandar Milanović, autor teksta. Može se reći da Ministarstvo prilično neodgovorno i neoprezno izlazi sa svojim mišljenjima, jer kako navodi Milanović, ta mišljenja su obavezujuća za poreske organe što im dodatno daje na značaju, zbog čega Ministarstvo ima dodatnu odgovornost i obavezu da vodi računa da stavovi koje zauzima u mišljenjima budu usklađeni sa važećim propisima.

Celokupnu stručnu javnost, naime, iznenadilo je predmetno mišljenje, jer je Ministarstvo zauzelo potpuno drugačiji stav po pitanju računovodstvenog i poreskog tretmana, u odnosu na dosadašnje shvatanje i postupanje u praksi. Postavlja se, između ostalog, pitanje, šta se podrazumeva pod „adekvatnim načinom“ dokazivanja troška zaposlenih za prevoz.

Prema novom shvatanju, kao verodostojna isprava za evidentiranje rashoda po ovom osnovu više se ne priznaje ugovor o radu ili spisak zaposlenih, što je u direktnoj suprotnosti sa mišljenjem koje je to isto Ministarstvo dalo pre nepune tri godine.

Iz ugla Zakona o radu, kako se navodi u analizi, ključno pitanje je da li poslodavac ima zakonsku obavezu da isplati ovu naknadu i onom zaposlenom koji nema stvarni trošak prevoza, ili ne može da dokaže da ima stvarni trošak prevoza.

U prilog tezi da se troškovi prevoza priznaju svim zaposlenima, navedena je i presuda Kasacionog suda, čiji je stav da „pravo na naknadu troškova prevoza pripada svim zaposlenima, što znači i onim koji ne koriste javni saobraćaj, već od svoje kuće dolaze sopstvenim automobilom ili pešice“.

Drugim rečima, poslodavac je u zakonskoj obavezi da ovu naknadu isplaćuje svakom zaposlenom, a kako se navodi, navedena presuda ima posebnu „težinu“ jer je doneta od strane najviše sudske instance u Republici Srbiji.

Iz pojedinih stručnih krugova mogla se čuti i zamerka da se nenadležno ministarstvo bavi problemima koji su u nadležnosti drugog ministarstva, Ministarstva za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, koje je zaduženo i za Zakon o radu.

Takođe, sporno je i pitanje kako se od onoga što je Ministarstvo ustvari reklo, od dokumentovanja isplate troškova prevoza, došlo do toga da će poslodavci ubuduće morati direktno da plaćaju prevoznicima? Na Pravnom portalu (Pravnoj redakciji Profi sistema COM-a), koji se sa stanovišta struke bavio analizom aktuelne preporuke Ministarstva, navodi da se to može protumačiti samo kao pokušaj da se zamenom teza opravda nezakonito nametanje obaveze, nezakonito u smislu usklađenosti obaveze sa zakonom.