Više od 3,5 miliona oranica vapi za vodom

I mada preciznih podataka nema, procenjuje se da, zajedno s tehnički nezaokruženim sistemima i zalivanim okućnicama, površine koje se navodnjavaju dostižu oko 100.000 hektara. U tom kontekstu posmatrano ohrabrujuće, bar na prvi pogled tako deluje, zvuči vest da je Al Dahra, vodeća agroindustrijska kompanija iz Ujedinjenih Arapskih Emirata, spremna da investira 100 miliona evra u izgradnju sistema za navodnjavanje. Predugovorom o investicijama u poljoprivredi, koji je potpisan između Srbije i UAE, partner iz Abu Dabija obavezao se da uloži 100 miliona evra u agrotehnički razvoj i izgradnju kompletne infrastrukture za navodnjavanje na površini od oko 14.000 hektara koja se nalazi u posedu ili u zakupu osam poljoprivrednih gazdinstava koja su predmet zajedničkog ulaganja.

Devastirani sistemi

– Situacija jeste obeshrabrujuća naročito ako se ima u vidu podatak da je, do devedesetih godina prošlog veka izgrađena, mreža sistema za navodnjavanje kojom je bilo pokriveno oko 150.000 hektara obradivih površina – uglavnom u Vojvodini, Mačvi, i u Pomoravlju, potpuno devastirana. Problemi sa kojima se Srbija, zbog rata i sankcija, ali i zbog povraćaja oko 250.000 hektara poljoprivrednog zemljišta bivšim vlasnicima, suočila u poslednjoj deceniji prošlog veka, imali su za posledicu demontiranje većeg dela tih sistema kojima je sada pokriveno manje od jedan odsto obradivih površina. Ne treba zaboraviti ni privatizovana poljoprivredna preduzeća koja su nekada imala sisteme za navodnjavanje, ali su zbog bahatog ponašanja novih vlasnika ostala bez tog kapitala. U tom kontekstu posmatrano, najavljena investicija kompanije Al Dahra koja znači dodatnih desetak hiljada hektara, odnosno oko 25 odsto, površina pokrivenih sistemima za navodnjavanje, dobro je došla. To bi, istovremeno, mogao da bude svojevrsni vesnik novih ulaganja u obnavljanje tih sistema, što se, imajući u vidu promenu klime na našem podneblju, nameće kao nasušna potreba – procenjuje za Danas Milan Prostran, savetnik u Privrednoj komori Srbije.

Uz konstataciju da su svi investitori dobrodošli, „pod uslovom da nisu hazarderi i da će se država, ugovorom, zaštititi od potencijalnih zamki takvih aranžmana „, naš sagovornik podseća na pogubne posledice procesa privatizacije, koji nam je doneo upravo vlasnike-hazardere, čiji je jedini cilj bio da opljačkaju kupljena preduzeća. Najbolji primer za to, kaže on, jeste PIK Bečej, koji je od jednog od najboljih preduzeća u bivšoj Jugoslaviji postao gubitaš sa oko 70 miliona evra duga. Komentarišući ambiciozne procene bivšeg ministra poljoprivrede Dušana Petrovića da će biti izgrađeni sistemi koji će pokrivati 1,1 milion hektara oranica, Prostran kaže da je to ne samo nerealan već i nepotreban poduhvat. Važno je, takođe, smatra on, da se vodi računa o ekonomiji proizvodnje obuhvaćene sistemima za navodnjavanje. Iskustvo govori da se ekonomski najviše isplati proizvodnja voća, povrća i semenske robe. Ilustracije radi, vrednost semenskog u odnosu na merkantilni kukuruz iznosi jedan prema sedamnaest, pa je logično da će prioritet u navodnjavanju imati semenski kukuruz.

Prema oceni Nataše Kljajić, naučne saradnice Instituta za ekonomiku poljoprivrede, situacija je tako loša između ostalog i zato što veliki sistemi za navodnjavanje, koji su izgrađeni sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka, nisu obnavljani niti su građeni novi.

– Ako se oslonimo na zvaničnu statistiku, onda se može reći da se površine koje se navodnjavaju kreću oko 30.000 hektara, ali pošto u tu statistiku nisu uvršteni sistemi „kap po kap“, koji se uglavnom koriste na individualnim poljoprivrednim gazdinstvima, odnosno u plastenicima i staklenicima, onda se ta cifra uvećava za još desetak hiljada hektara, pa se dolazi do podatka da se navodnjava oko 40.000 hektara. Mi smo prošle godine u saradnji sa Ministarstvom za poljoprivredu uradili jedno istraživanje kako bismo preciznije utvrdili koliko je obradivih površina u Srbiji pokriveno sistemima za navodnjavanje, ali je do podataka bilo teško doći. U svakom slučaju neophodno je ulagati u revitalizaciju postojećih i izgradnju novih sistema i to bi trebalo da bude jedan od prioriteta agrarne politike. Jer, činjenica je da se na stabilnu poljoprivrednu proizvodnju ne može računati bez sistema za navodnjavanje koji bi prinose nekih kultura mogli da povećaju i za 100 odsto – komentariše naša sagovornica.

Razbijena iluzija

Koliko je situacija alarmantna, govori i podatak da je u poređenju sa bivšim jugoslovenskim republikama po procentu površina koje se navodnjavaju, iza Srbije samo BiH, dok su Hrvatska i Slovenija ispred nas. Kad je reč o zemljama u okruženju, prednjači Grčka, koja je pre dvadesetak godina počela da ulaže u te sisteme i koja bi mogla da posluži kao dobar primer kako treba ući u jedan ovakav poduhvat od nacionalnog interesa. Zanimljivi su, međutim, rezultati studije koju su za potrebe Republičke direkcije za vode uradili stručnjaci Zavoda za hidrotehničke melioracije Instituta za vodoprivredu „Jaroslav Černi“ u Beogradu, koji pokazuju da su zemljišni resursi mnogo veći u odnosu na vodne resurse, čime je, zapravo, razbijena iluzija da vode u Srbiji ima u izobilju i da se može nekontrolisano trošiti.

– Rezultati našeg istraživanja pokazuju da se, uključujući tehnički nezaokružene sisteme i zalivane okućnice, od ukupno 3,7 miliona hektara oranica, navodnjava samo 100.000 hektara. Zaključili smo, takođe, da Srbiji raspolaže sa još 1,9 miliona hektara veoma kvalitetnog zemljišta na kojem se navodnjavanje može primenjivati bez prethodnih hidromelioracionih radova. Ali za razvoj sistema za navodnjavanje veoma je važno kakvim vodnim potencijalom zemlja raspolaže. Došli smo do zaključka da su vode iz reka, kanalske mreže i podzemne vode najprikladnije za navodnjavanje. Problem je što je njihovo korišćenje ograničeno, naročito u letnjim mesecima, zbog toga što se ne sme ugroziti živi svet i nizvodni korisnici. Tu su i uslovi koje diktira plovidba na većim rekama, a to znači odgovarajući nivo vode. Analizirali smo i mogućnost korišćenja vode koja bi se prikupljala u kišnom periodu i zadržavala u akumulacijama, što je realna, ali skuplja varijanta. Najskuplji projekat je tretiranje i korišćenje otpadnih voda koje bi tehnički mogle imati smisla u slivu Južne Morave i na području Šumadije. I najzad tu su i rudničke vode nastale u velikim kopovima Kostolac i Kolubara – kaže za Danas Mile Božić, direktor Zavoda za hidrotehničke melioracije Instituta za vodoprivredu „Jaroslav Černi“ u Beogradu.

On ukazuje i na veoma izraženu neravnomernost u pogledu zemljišnih i vodnih resursa. Tako je recimo za razliku od regiona Bačke i Banata, koji su zahvaljujući velikim rekama (Dunav i Tisa) bogati i zemljišnim fondom i vodom, region Morave relativno bogat zemljištem, ali raspolaže prilično skromnim vodnim resursima – ilustracije radi na profilu Ljubičevski most reč je o 35 kubnih metara u sekundi, od čega je čak 50 odsto otpadnih voda. „Ako se zna da na tom području živi oko četiri miliona stanovnika, a da nema nijednog postrojenja za preradu otpadnih voda, onda je jasno da i količina i kvalitet vode predstavljaju osetljiv problem. Zanimljivo je takođe da je region Podunavlja, nizvodno od Smedereva, relativno bogat vodom i obradivim zemljištem, ali tu je sve manje stanovnika, pa bi trebalo voditi računa i o tom socijalnom aspektu“, zaključuje Božić.

U razvijenim zemljama na vreme su shvatili da je spas u poljoprivrednoj proizvodnji, pre svega u proizvodnji hrane, čiji se pravi efekti ne mogu ostvariti bez ulaganja u sisteme za navodnjavanja. I dok se u Španiji, na primer, navodnjava čak 1,9 miliona hektara, u Srbiji je u prethodnih deset godina u proseku navodnjavano samo 0,54 odsto poljoprivrednog zemljišta (u centralnoj Srbiji 0,14 odsto, a u Vojvodini 1,47 odsto) i već plaćamo danak takvog nemara izražen kroz godišnji gubitak u prinosima od bar pola milijarde evra. Ako se pođe od pretpostavke da se prinosi ratarskih kultura, ukoliko se navodnjavaju, povećavaju za 25 do čak 70 odsto, onda je jasno šta bi za poljoprivredne proizvođače značio svaki pedalj, inače plodnih oranica, koji bi bio pokriven sistemima za novodnjavanje. Utoliko pre što se Srbija, u prethodnih desetak godina, u nekoliko navrata suočila sa sušom koja je imala sve odlike elementarne nepogode. I mada još nema precizne računice koliko bi koštala izgradnja novih sistema, procenjuje se da bi za revitalizaciju postojeće kanalske mreže bilo potrebno oko 30 miliona evra. Niko ne spori da jedan ovako krupan poduhvat zahteva velika ulaganja, ali su benefiti izraženi kroz promenu strukture poljoprivredne proizvodnje, rokova setve, načina obrade zemljišta i ishrane biljaka i pre svega povećanje prinosa, znatno veći.

– 4,9 miliona hektara obradivih površina

– 3,7 miliona hektara oranica

– 40.000 hektara pokriveno sistemima za navodnjavanje

Podrška inostranih kreditora

– Veliki uspeh bilo bi ukoliko bi se navodnjavane površine povećavale za desetak hiljada hektara godišnje. Tako bismo za pet godina došli do stotinak hiljada hektara, a do 2025. godine i do 200.000 hektara oranica koje se navodnjavaju, što je solidan rezultat. Ali čak i ove realne projekcije neće moći da se realizuju ukoliko se ne otvore neke kreditne linije, što praktično znači da će država morati da uđe u pregovore sa Svetskom bankom i Evropskom bankom za obnovu i razvoj s obzirom na to da je reč o krupnim investicijama koje nećemo moći da realizujemo bez podrške velikih svetskih kreditora. To, naravno, podrazumeva precizno osmišljene i realne projekte – ističe Milan Prostran, savetnik u Privrednoj komori Srbije.

Računica

– Rezultati istraživanja do kojih smo došli pokazuju da se u letnjem periodu iz reka može zahvatiti 370 metara kubnih vode u sekundi, a ako se izuzme reka Dunav, onda je to samo 110 metara kubnih metara. Izračunali smo, takođe, da se raspoloživim vodnim potencijalom može navodnjavati oko 450.000 hektara oranica (uz ograničeno korišćenje voda Dunava), a ukoliko bismo želeli da površinu povećamo do 800.000 hektara, za to bi nam bila potrebna saglasnosti drugih zemalja u slivu Dunava, koji protiče kroz 15 zemalja, Save i Tise – podseća Mile Božić, direktor Zavoda za hidrotehničke melioracije Instituta za vodoprivredu „Jaroslav Černi“ u Beogradu.