Vlada Ilić- put od kralja tekstila do siromaha

Okružni sud u Beogradu je u februaru 2009. usvojio zahtev za rehabilitaciju Vlade Ilića i ništavnom proglasio presudu Vojnog suda iz 1945. kojom mu je konfiskovana sva imovina. Ali u praksi se nije desilo ništa. Kao da odluka o rehabilitaciji i poništenju konfiskacije nije ni doneta. Bio je jedan od vodećih poslovnih ljudi u ovom delu Evrope, vlasnik petnaestak tekstilnih fabrika u Beogradu, Leskovcu, Zrenjaninu, Karlovcu. Mnoge fabrike u Beogradu, pripadale su porodici Ilić: Koncern „Kosta Ilić i sinovi“, Hemikos, Električno preduzeće Srbije… Poklonio je zemljište da se osnuje Zoološki vrt u Beogradu koji je, kada je otvoren 1936, bio jedan od najvećih u ovom delu Evrope (prostirao se na znatno većoj površini nego sada).

Srpski „kralj tekstila“ je daleko prevazišao granice Srbije i Jugoslavije. Možda mu je najviše smetalo to što je bio venčani kum kralja Aleksandra Karađorđevića. Vladu Ilića su, u martu 1945, uhapsili komunisti i izveli ga na suđenje koje je završeno 5. aprila iste godine. NJegova glavna krivica bilo je to što su njegove tekstilne fabrike radile za vreme rata i na taj način „jačale ratni potencijal okupatora“, a glavni cilj je zapravo bilo oduzimanje imovine i njeno pretvaranje u državnu. Kao što je poznato, Nemci su odmah posle okupacije preuzeli sve fabrike i postavili svoju upravu. To su bile naredbe koje su samo saopštili vlasnicima.

Žrtva komunističkog terora Vlada Ilić je do kraja života nosio žig narodnog neprijatelja. Kaznu je služio u zatvoru u Sremskoj Mitrovici a pred kraj 1951. puštenje pošto se ozbiljno razboleo i ubrzo je umro, 3. juna 1952. godine. Sahranu su organizovali njegovi bivši radnici. Oni su mu u zatvor slali pakete iako je, zbog toga mogla da ode i glava. NJegova supruga Olga, unuka Lazara Dunđerskog, takođe je živela u bedi od pomoći dobrih ljudi koji su je prepoznavali na ulici i davali osnovne potrepštine, pošto je prethodno prodala sav lični nakit koji joj je preostao.

Kažu da su komunisti tada govorila da su prema Vladi Iliću bili milostivi pa su ga poštedeli smrti, a javna je tajna da su hteli da ga streljaju, ali im je te namere osujetio niko drugi do Vinston Čerčil koji je upoznao srpskog kralja tekstila dok je gradio jake poslovne veze sa Englezima. Poštujući čoveka od kojeg je u engleska tekstilna industrija imala koristi, Čerčil se lično angažovao kod Josipa Broza oko oslobađanja Vlade Ilića, ali Broz je i u ovom slučaju uradio tako kako je naumio.

Nema pouzdanih podataka o tome da li bi Vlada Ilić bio streljan da nije bilo Čerčila, ali je ovako visoka urgencija sigurno imala uticaja na njegov tretman u zatvoru, pa je bio zadužen da skuplja lišće i čisti ulice u centru Beograda i kasnije u zatvoru. Punih sedam godina bio je izložen poniženju i nepravdi dok se sve to nije pretvorilo u bolest. Kada su se zatvorenici ozbiljno razbolevali zatvorske vlasti su ih puštali na tzv. prevremenu slobodu da se ne bi angažovali oko lečenja.

Tako je Vlada, umesto deset godina, odležao sedam, a preminuo je pet meseci posle puštanja na slobodu. Do rehabilitacije je došlo na zahtev porodice, tek 2009. godine, iako je zahtev podnet 2003. Imovina se i dalje ne vraća naslednicima, nema javnog izvinjenja, prigodne godišnjice, imena ulice, spomenika. Kao da se ništa nije promenilo za ovih 70 godina, kao da Srbija nije postala samostalna država. Da ironija bude veća, beogradski mediji su preneli da su vlasti odobrile unuci Vlade Ilića, Jovanki Lalić da nasledi porodičnu grobnicu na Novom groblju u Beogradu! Tu su bili veoma ažurni, a za sve drugo mora da se čeka!