Vlada najteže probleme ne sme da gura u stranu

Deficit države znatno je smanjen, uz postepeni oporavak privredne aktivnosti, čime je u 2016. zaustavljen gotovo nekontrolisan rast javnog duga. Iza ovih rezultata stoje, pre svega, umanjenje penzija i plata u javnom sektoru i snažan napredak u prikupljanju javnih prihoda, a u prethodne dve godine poboljšano je i izvršenje javnih investicija. Međutim, Srbija je još uvek daleko od uređenih i zdravih javnih finansija. Da bi se do toga došlo, Vlada će morati da se suoči sa profesionalno i politički najtežim fiskalnim problemima, umesto da ih, kao do sada, gura u stranu. Ti problemi odnose se na reformisanje sistema zdravstva i prosvete, reformisanje javnih preduzeća, rešavanje sudbine velikih državnih preduzeća (po cenu stečaja) i dovođenje u red javnih finansija na lokalnom nivou.

Planirana racionalizacija broja zaposlenih u opštoj državi nije se ostvarila. Do kraja 2016. bilo je planirano da se broj zaposlenih umanji za oko 50.000, a umesto toga umanjen je za oko 20.000 (zaposleni za stalno za 24.000, uz povećanje broja zaposlenih na određeno i po ugovorima za oko 7.000). Najveći problem, međutim, nije to što se ne ostvaruje prvobitni plan smanjenja broja zaposlenih, jer je on bio od starta nerealističan i loš. Pravi problem je način na koji država sprovodi racionalizaciju. Pre dve godine Vlada je isticala da otpuštanja neće biti linearna, već će se zasnivati na funkcionalnim analizama i reformama najvažnijih delova javnog sektora. Međutim, broj zaposlenih umanjen je po osnovu odlazaka u penziju uz zabranu novog zapošljavanja i kroz dobrovoljne odlaske uz otpremnine – a najavljene reforme su izostale. Zato su iz javnog sektora odlazili ne samo viškovi, već i potrebni zaposleni, što smanjuje kvalitet javnih usluga. Dodatna opasnost je to što su se slična smanjenja broja zaposlenih u prošlosti već pokazala neodrživim. Naime, i prilikom prethodnih aranžmana sa MMF-om broj zaposlenih u opštoj državi smanjivan je bez reformisanja državne uprave. Ne treba ni pominjati da su se nedugo po odlasku MMF-a upražnjena radna mesta ponovo popunjavala, a da je broj zaposlenih na kraju čak i nešto porastao u odnosu na početak racionalizacije.

Analiza pojedinačnih budžeta lokalnih samouprava ukazuje na brojne probleme. Neki od najvećih gradova, poput Niša i Kragujevca, imaju neodržive finansije, jer od svojih prihoda mogu da finansiraju svega oko 70 odsto planiranih rashoda budžeta. Struktura rashoda lokalnih samouprava takođe je loša. Sistematski se nedovoljno investira u lokalnu infrastrukturu, a subvencionišu se neuspešna lokalna javna preduzeća. Posledica toga je poražavajući kvalitet lokalne infrastrukture u Srbiji. Svega 20 odsto ispitanih vodovoda u Vojvodini u 2015. bilo je potpuno ispravno, a na kanalizacionu mrežu priključeno je oko 60 odsto ukupnog broja domaćinstava Srbije (naspram evropskog proseka od preko 80 odsto).

Uz izuzetak Železnica u kojima je napravljen dobar plan i stvarno započet proces restrukturiranja, u drugim javnim preduzećima promene su površne i nedovoljne. U EPS-u je zaposlenima odmah nadoknađeno smanjenje zarada od 10 odsto (iz novembra 2014), kasni usvajanje nove sistematizacije radnih mesta, a iz preduzeća praktično odlaze samo oni zaposleni koji imaju neki od uslova za penziju (uz velikodušne otpremnine), a ne utvrđeni viškovi. Uz sve to, investicije EPS-a godinama su znatno niže od amortizacije, čime se urušavaju proizvodni kapaciteti ovog preduzeća. Srbijagas jeste u 2015. i 2016. poboljšao naplatu svojih potraživanja, čak i naplatio neke stare dugove, ali to se desilo zahvaljujući povoljnim cenama energenata, a ovaj privremeni predah nije iskorišćen za strukturna unapređenja njegovog poslovanja. I dalje se isporučivao gas neplatišama, funkcionalna podela preduzeća u skladu da EU pravilima stalno se odlaže, a Srbijagas nastavlja da ulazi u vlasništvo preduzeća koja mu duguju za isporučeni gas.

Iako su rokovi za trajno rešavanje sudbine (privatizacija ili stečaj) velikih i neuspešnih državnih preduzeća odavno istekli, ona pronalaze načine da nastave poslovanje – uz gomilanje novih dugova. Azotara, MSK i Petrohemija najveći su dužnici prema Srbijagasu, a RTB Bor prema EPS-u. Ako je cena bakra krajem 2015. i početkom 2016. i bila niska, sada to nije slučaj, tj. razloge za neuspešno poslovanje RTB Bora trebalo bi tražiti u lošem upravljanju ovim preduzećem i višku zaposlenih. Godišnja subvencija koju još od sredine prethodne decenije prima iz budžeta Resavica, iznosi oko 10.000 evra po zaposlenom, a ovo preduzeće ne zaradi dovoljno ni da pokrije troškove zarada, a kamoli račune za struju, poreze i drugo. Država, međutim, ovakvo stanje toleriše i plaća godinama i tek sad se prave planovi postepenog zatvaranja nekoliko najmanje rentabilnih rudnika. Ostaje da vidimo da li će i kada ovi planovi da se sprovedu u delo, ili će, kao u tolikom broju slučajeva, oni ostati samo najava od koje se posle odustaje.