Vlada u praksi ignoriše svoju obavezu

…koje je 2013. i 2015. godine zaključila sa firmama Bremer International Limited i Bremer Trading Limited, kao i informacije o isplatama tim firmama. Tražilac informacija o ugovorima je Mreža za istraživanje kriminala i korupcije (KRIK).

Na naše pitanje da li očekuje da će Vlada Srbije to i učiniti, Šabić odgovara da nije optimista. „Poznato je da Vlada Srbije, nažalost, u praksi ignoriše ovu svoju, zakonom utvrđenu, obavezu. Ali, to je njen problem, ne moj. Svako se prema svojim obavezama odnosi u skladu sa svojim shvatanjem odgovornosti. Poverenik pravo, ali i obavezu prema tražiocu informacija da od Vlade Srbije zatraži asistenciju, uvek uredno izvršava. Radiće to, naravno, i ubuduće“, ističe Šabić za Danas.

U javnosti su se mogle čuti tvrdnje da je reč o koruptivnim ugovorima?

– U javnosti se jesu pojavljivale sumnje u vezi sa kvalitetom sirovina koje su isporučivane po osnovu tih ugovora, kao i cenom koja je za njih plaćena. Ne bih da spekulišem o osnovanosti tih sumnji, ali sam sasvim siguran da javnost ima pravo na informacije koje bi te sumnje otklonile ili, možda, potvrdile. U ovom drugom slučaju, svakako, i uz odgovarajuće konsekvence.

Pominjane su i neke druge stvari, zanimljive u antikorupcijskom kontekstu, kao na primer ozbiljan sukob interesa dobavljača sirovina?

– Tačno, ukazivano je na mogućnost da, po svemu sudeći, iza kompanija Bremer stoje isti ljudi koji su svojevremeno, pre prodaje Železare kineskom Hestilu preuzeli upravljanje Železarom po onom famoznom ugovoru Ministarstva privrede sa HPK inženjering o upravljanju Železarom. A to, razume se, neizbežno izaziva više nego ozbiljne sumnje u pogledu sukoba interesa ili nečeg još goreg. Ovo utoliko pre što je i taj ugovor sa HPK inženjeringom i danas nedostupan javnosti. I to i pored naloga Poverenika, i pored izrečenih novčanih kazni, i pored zahteva Vladi da obezbedi izvršenje, i pored postupka koji je sproveo Ombudsman utvrdivši višestruke povrede zakona, čak i pored prekršajnog postupka koji je protiv tadašnjeg ministra privrede pokrenulo Ministarstvo za državnu upravu i lokalnu samoupravu. Samo neke „informacije“ o efektima tog ugovora javnost je dobila na prilično nepriličan način, kroz novinsku raspravu između ministra privrede i šefa upravljačkog menadžmenta Železare. A suština tih informacija svodi se na to da je u godini važenja ovog ugovora zabeležen možda i najlošiji rezultat u poslovanju Železare, uz katastrofalne gubitke od više desetina, možda i preko sto miliona evra. Smatram očiglednim da sve ovo naglašava i inače nesporno pravo javnosti na informacije i o ugovoru sa HPK inženjering i o dva ugovora koja su bila šlagvort za ovaj razgovor.

Neretko se naša državna preduzeća oglušuju o zahteve novinara za pristup informacijama o raznim poslovnim aranžmanima, objašnjavajući da su sa stranim partnerom ugovorili „poverljivost“. Kako ta praksa izgleda u svetlu naših pravnih normi o pravu javnosti da zna?

– Reč je o praksi koja zaista uzima maha, a sasvim je nepoželjna i neprihvatljiva. Više puta sam ukazivao da je, generalno, ideja da se ugovaranjem poverljivosti u ugovorima sa stranim partnerima naša državna javna preduzeća mogu osloboditi obaveza koja po zakonu imaju prema javnosti nedopustiva. Ona je formalno pravno nedopustiva. Nigde na svetu nije pravno moguće normama komercijalnog prava, ugovorenim u obligacionim ugovorima, isključivati primenu imperativnih normi javnog prava utvrđenih zakonima. Tako nešto bi bio pravni apsurd. I suštinski je nedopustiva, jer bi prihvatanje takve mogućnosti zapravo značilo širom otvorena vrata za to da se prostim ugovaranjem „poverljivosti“ od očiju javnosti mogu sklanjati i informacije na koje javnost nesporno ima pravo, uključujući tu i zloupotrebe, pa čak i kriminal i korupciju. Pravo javnosti da zna zasniva se na Ustavu i uređeno je zakonom, ne zavisi od odredbi komercijalnih ugovora. To pravo ostvaruje se i ograničava po uslovima i na način utvrđen Zakonom o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja čijim odredbama su predviđene i mogućnosti da se, radi zaštite legitimnih interesa stranih partnera, pravo javnosti ograniči, ali ne i da se pod maskom tih interesa ograniči ili čak isključi pristup informacijama koje su nesporno legitiman predmet interesovanja javnosti.