Foto: Zoran SpahićOlako se prešlo preko upozorenja državnog revizora s kraja prošle godine, da ne postoji jedinstven registar preduzeća u kojima republika Srbija ima udeo u vlasništvu.
Revizor je podsetio i da je Srbija u procesu pridruživanja EU preuzela obavezu da uradi strategiju za upravljanje preduzećima u državnom vlasništvu, čiji je preduslov upravo registar državnog udela u firmama i da je bez ta dva dokumenta nemoguće izvršiti kontrolu svrsishodnosti poslovanja u tim kompanijama.
Strategija je trebalo da bude završena do 1. jula, a nije. Rađena je u saradnji sa Evropskom bankom za obnovu i razvoj (EBRD), ali u kojoj je fazi izrada tog dokumenta i najvažnije detalje nismo uspeli da saznamo.
„Proces izrade Strategije za upravljanje preduzećima u državnom vlasništvu je u toku, a za više detalja obratite se kancelariji EBRD u Srbiji“, kažu u Ministarstvu privrede.
„Rok je produžen (s obzirom na epidemiju Covid-19) i rad vlade – uz podršku EBRD – je u toku“, kažu u EBRD-u.
Tako da dosadašnjim nedoumicama dodajemo još jednu: Ko u stvari, radi strategiju?
Ekonomski analitičari inače ne pridaju preveliki značaj tom dokumentu jer ne očekuju da će, ma šta pisalo u njemu, biti i primenjen.
Boža Drašković sa Instituta ekonomskih nauka, podseća da je pre nekoliko godina usvojen Zakon o preduzećima koji je relativno korektno definisao oblast upravljanja državnim firmama kao i obavezan konkurs za izbor direktora.
Međutim, godinama srpskim državnim firmama upravljaju vršioci dužnosti izabrani direktnim uticajem vlasti.
– Suština izrade strategije je da strategije ne bude, a i kada je bude, da se izigrava kao i pomenuti zakon, tako da javna preduzeća i dalje ostanu u poziciji slobodnog lovišta za političke uticaje. To je jedan aspekt. Drugi je odgovornost članova nadzornih, upravnih odbora za donošenje poslovnih, investicionih odluka, za formiranja cena, strategije razvoja na tržištu i sl. Upravljački organi su takođe politički strukturirani i to ne bi bio problem ukoliko se postave stručni ljudi i ako snose odgovornost za odluke. Podsetiću vas da su Privredna banka Beograd, Univezal banka, Agrobanka, otišle u stečaj a da članovi upravnih odbora nisu snosili nikakvu odgovornost za donete odluke iako su primali veoma lepe apanaže za svoje uloge u upravljačkim telima – kaže Drašković.
Dodaje da bi odgovornost morala da obuhvati i one koji su političkom funkcijom bili određeni da postavljaju te upravne odbore.
Strategija bi morala da daje odgovore na takva pitanja, ali i na način utvrđivanja stručnosti, kako će se vrednovati prethodno upravljačko iskustvo i kako ocenjivati efekti tog upravljanja u konkretnom preduzeću, dok bi naknade članovima uprave trebalo vezivati za uspešnost poslovanja.
– To nije jednodimenzionalan proces, ali ovde se sve pokrije preko uloge politike. Najsvežiji primer je namenska industrija, u njoj postoji neki upravni odbor a ne možete da saznate kako je on odlučivao o politici cena, o ugovorima, standardima koji se propisuju za potrpisivanje ugovora. Tek kada neko izađe u javnost i saopšti da je bilo nameštenih cena i prodaje ispod standardnih, shvati se da ljudi u tim odborima nemaju odgovornost a pitanje je i da li imaju dobar nivo znanja o oružju, ekonomiji i međunarodnom pravu – objašnjava Drašković.
Navodi i primer Telekoma, gde ne znamo na osnovu kog dokumenta, koje analize je upravni odbor doneo odluku da kupi operatere koje je kupio.
– Da li su imali pred sobom ekonomsku studiju opravdanosti sa različitim varijantama, od onih sa malo rizika, srednjeg i visokog rizika. Mi to nikada nismo dobili, niti znamo koji su to ljudi odlučivali, oni ostaju iza zavese. To važi i za EPS, Srbijagas, NIS… Zato nema strategije. Strategije su ciljevi, ali u tom papiru morate da napravite konkretne mehanizme po kojima upravljanje funkcioniše. Suština je to što neko ne želi to da se uradi, kako bi se sakrili sivi tokovi novca – kaže Drašković i dodaje da problem upravljanja državnim preduzećima nije nastao sa ovom vlašću, započeo je mnogo ranije, uvođenjem višestranačja.
To potvrđuje i profesor Ekonomskog fakulteta Ljubodrag Savić, koji podseća da je javna preduzeća osnovao Slobodan Milošević u vreme sankcija, 1992, kako bi preko njih mogao lakše da upravlja državnim resursima.
– Oni jesu resurs i infrastruktura srpske privrede kojim se manje više dobro ili loše upravljalo, ali su i rezervoar partijske uprave u svakom smislu. Preko njih se rešava pitanje zapošljavanja i radnika i upravljača, socijalni problemi, servisiraju, kao kod Telekoma, sportska društva, medijske kuće. Od 2002. godine, pod pritiskom Svetske banke, započele su neke ozbiljnije reforme, odvojene su sporedne delatnosti na primer u EPS-u, sve promene uredno je objavljivao Republički zavod za razvoj. Međutim, već pet godina kasnije, to je ukinuto a kada nemate „knjigu“ teško je ocenjivati rad tih preduzeća. Postepeno smo došli do toga da je stanje katastrofalno, pa svaki put kada dođu u Srbiju Svetska banka i MMF stavljaju iste primedbe u tom delu a ništa se ne menja – ističe Savić.
Dodaje da se taj posao odlaže jer je potrebno suštinski promeniti način funkcionisanja državnih firmi, one imaju istorijski nasleđene probleme koji ometaju reforme. Međutim, od uticaja je i to što nijedna vlast ne želi da se odrekne partijskog upravljanja tolikim resursima i više joj odgovara status quo.
Ne znamo kako se upravlja
– Mi nikada ne znamo da li je Srbijagas, na primer, u gubitku jer je u jednom trenutku prodavao finalni proizvod po ceni koja je niža od nabavne, ili zato što Bajatovićeva a ekipa ne zna da radi ili je neko imao uticaj da kaže kako Azotari, Petrohemiji, nekoj toplani, vrtiću, ne treba naplatiti račun. Ne možemo da upremo prst samo u Bajatovića kada hoćemo da kažemo kako ta kompanija loše radi, jer ne znamo ko sve utiče, a ne znamo ni kako on rukovodi – kaže Ljubodrag Savić.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
