Vodinelić: Diskriminacija građana u odnosu na crkve

Vodinelić dodaje da, iako nijedna diskriminacija nije pravno nedopuštena, u ovom slučaju, on ne vidi nikakav razlog koji bi je učinio pravno održivom.

– Razlikovanje onih koji su istom položaju ili nerazlikovanje onih koji se moraju razlikovati nedopušteno je ako za to ne postoji opravdan razlog, i to prema standardima Evropskog suda za ljudska prava. Ovde se u istom položaju nalaze svi kojima je imovina oduzimana iz ideoloških razloga, bilo da su u pitanju crkve bilo da se radi o građanima, preduzećima, zadrugama ili drugim licima. Njima je tim činom uskraćeno ljudsko pravo na imovinu, zbog čega svi oni moraju imati isti tretman. Ako se na jedne primenjuje jedan režim, a na druge drugi, onda za to mora postojati objektivan i razuman razlog, koji ja ne vidim. Ne može se crkvi imovina vraćati u naturi, zamenom i novčanim obeštećenjem u punom tržišnom iznosu, a građanima ne – naglašava Vodinelić.

Na argument vlasti da za zamensko ili puno finansijsko obeštećenje građana jednostavno nema dovoljno imovine i novca, Vodinelić odgovara stavom da se u tom slučaju tretman crkvene imovine ubuduće mora izjednačiti sa tretmanom imovine ostalih vlasnika, čime bi se otklonila diskriminacija. Prema njegovim rečima, činjenica da država nema novca se mora uvažiti „jer ako novca nema, onda ga nema“ i to predstavlja objektivan razlog da se restitucija ne izvrši u punom iznosu.

– Međutim, ako je tako, onda se mora izmeniti zakon koji reguliše vraćanje imovine crkvama, tako da se ubuduće na njih primenjuju isti uslovi koji važe za sve ostale. Ukoliko taj zakon ne bude izmenjen istovremeno sa usvajanjem novog zakona o restituciji koji će važiti za ostala lica, ili ako novi zakon ne bude obuhvatio i crkve, onda će se postaviti pitanje njegove ustavnosti – tvrdi Vodinelić, koji smatra da u tom slučaju zakon ne bi izdržao test pred Ustavnim sudom Srbije. Ako bi Ustavni sud ipak podržao novi zakon o restituciji, uprkos podređenom položaju građana kao vlasnika u odnosu na crkve, onda bi prema ovom stručnjaku, sledeći korak bio postupak pred sudom u Strazburu, gde bi država verovatno loše prošla.

Ekonomista Miladin Kovačević koji je sa arhitektom Mahmutom Bušatlijom uradio analizu mogućeg obima finansijskog obeštećenja smatra da predlog po kojem bi se kombinovalo naturalno obeštećenje sa delimičnim finansijskim nije dobar put. Prema njegovim rečima, problematično je to što se na taj način uvodi segregativnost, što nije u skladu sa zahtevom Saveta Evrope za nediskriminatorskim pristupom restituciji.

Bušatlija je još odlučnije protiv najavljenih pravila, za koja smatra da će biti neprimenjiva u praksi.

– Zakon koji se predlaže je katastrofalan, mada su njegova rešenja uslovljena Zakonom o planiranju i izgradnji, koji podrazumeva privatizaciju građevinskog zemljišta, zbog čega sada ostaje samo mogućnost finansijskog obeštećenja. Vlast nije vodila računa o tekovinama demokratije, prema kojima država ne može da napravi diskont nikome koga mora da obešteti zbog toga što je imovinu koju bi trebalo da mu vrati prodala nekom drugom. Ako Miškoviću poklonite zemlju, vi je morate platiti ranijem vlasniku u punom iznosu, a ne delimično – smatra Bušatlija.

Prema njegovim rečima, država bi za obeštećenje u punom iznosu morala da izdvoji minimum 30 milijardi evra, ako se u obzir uzmu i zahtevi za povraćajem imovine oduzete u periodu od 1941. do 1945. godine i ako se uračunaju kamate i drugi troškovi finansiranja tih isplata.

– Troškovi samih zahteva su prema našim proračunima oko 12 milijardi evra, ali ako se dodaju troškovi za kamate na obveznice sa rokom dospeća od 20 godina, kao i troškovi srednjoročnih kredita koji će morati da budu uzeti kada te obveznice stignu na naplatu, jer država ni tada neće imati toliko sopstvenog novca na raspolaganju, onda troškovi skaču na 30 milijardi, a to je nešto o čemu niko do sada nije razmišljao. Uz to, do sada niko nije ni pomenuo obeštećivanje Jevreja i antifašista kojima je kolaboracionistička vlada oduzimala imovinu do 1945. godine, a razvijene evropske zemlje su upravo njima vraćale imovinu. S druge strane, za razliku od ostalih istočnoevropskih zemalja, koje nisu prodavale nacionalizovanu imovinu, u Srbiji je komunizam bio praćen privatizacijom, koja je u poslednjih 10 godina ubrzana, zbog čega mi nemamo osnov iz koga možemo da napravimo dobru restituciju. Uz to, ne postoji ni registar javne imovine, tako da niko ne zna zapravo koliko i koje imovine država ima u svom vlasništvu – kaže Bušatlija.

Prema njegovim rečima, poseban problem je to što država sada izbacuje mogućnost zamene imovine, za šta je „jedino opravdanje dalja tajkunizacija, odnosno legalizacija tajkunizacije“.

– Nema drugog razloga za to. Ako vas Evropa pritiska na restituciju u naturalnom obliku i bez povećanja duga, onda je najjednostavnije da država zameni privatizovanu imovinu drugom. Ali to se striktno zabranjuje što je potpuni apsurd – smatra Bušatlija, zaključujući zbog toga da je ovaj predlog zakona o restituciji „pokušaj da se udovolji evropskim zahtevima, a da se zapravo stvori nešto neprimenjivo“.