Vreme reakcionizma

Oni su uspešno vodili kampanju čiju je okosnicu je predstavljalo obećanje o uvođenju krajnje slobodnog tržišta, što će omogućiti nesmetan rast. Prošle godine, Najdžel Faraž, tadašnji lider Partije za nezavisnost Ujedinjenog Kraljevstva i jedan od idejnih tvoraca Bregzita, kao i novoizabrani američki predsednik Donald Tramp, uspešno su vodili kampanju po sasvim različitom receptu, oslanjajući se na nostalgiju, imajući u vidu da su obećavali da će „ponovo uspostaviti kontrolu“ i „ponovo učiniti Ameriku velikom“. Drugim rečima, da će vratiti vreme. Kao što je primetio profesor na Univerzitetu Kolumbija Mark Lila, Ujedinjeno Kraljevstvo i Sjedinjene Države nisu jedine države koje se suočavaju sa obnovom reakcionizma. Naime, stiče se utisak da je prošlost iznenada postala privlačnija od budućnosti u mnogim ekonomski razvijenim državama, kao i zemljama u usponu. Ilustracije radi, u Francuskoj, Marin le Pen, kandidatkinja ultranacionalista na predstojećim predsedničkim izborima, jasno i glasno priziva vreme kada je francuska vlada kontrolisala granice, imala protekcionistički odnos prema privredi i rukovodila nacionalnom valutom. Prema njenom mišljenju, ta rešenja, koja su bila delotvorna pre pola veka, ponovo će doneti prosperitet. Bez sumnje, takva retorika privlači birače na Zapadu, što je, pre svega, posledica gubitka vere u napredak. Građani se više ne nadaju da će im budućnost doneti poboljšanje materijalnog položaja i da će njihova deca imati bolji život. Stoga, iz straha da gledaju napred, okreću se prošlosti.

Pojam napretka je izgubio draž iz nekoliko razloga. Najpre, iza nas je decenija krajnje sumornih ekonomskih rezultata. Za sve koji su mlađi od 30 godina, naročito za mlade u Evropi, recesija i stagnacija su postale uobičajena pojava, s obzirom na to da je finansijska kriza ostavila ogromne posledice. Takođe, stopa produktivnosti u razvijenim zemljama, kao i u većini država u razvoju, i dalje je veoma niska. Kao rezultat, malo je načina da se pravično rasporede prihodi, naročito među starijim stanovništvom. Drugi razlog zbog kojeg je izgubljena vera u napredak jeste digitalna revolucija, čime je ugrožena srednja klasa, koja je činila kičmu društvenih zajednica formiranih posle Drugog svetskog rata u razvijenom delu sveta. Primera radi, korišćenje robota i veštačke inteligencije uništava poslove za koje je potrebno srednje obrazovanje i vodi ka rasparčavanju tržišta rada, imajući u vidu činjenicu da postoji potražnja, ili za najplaćenijim, ili za najmanje plaćenim zanimanjima. LJudi čije su veštine izgubile vrednost i čija su radna mesta ugrožena zbog automatizacije teško da navedenu situaciju mogu da smatraju napretkom.

Treći razlog odnosi se na nepravičnu raspodelu dobiti, koja je dominantna u mnogim zemljama. Mada društveni napredak počiva na obećanju da će se deliti profit ostvarena zahvaljujući tehnološkom i ekonomskom napretku, nedavno istraživanje koje su sproveli ekonomista Raj Četi i njegov tim pokazuje da je 90 odsto odraslih Amerikanaca ranih 1940-ih zarađivalo više od svojih roditelja, ali da se taj udeo smanjivao, tako da sada 50 odsto ljudi rođenih u SAD sredinom 1980-ih ima veću platu od roditelja. Kada nejednakost dostigne takve razmere, temelji društvenog ugovora su uzdrmani. Dakle, nije moguće govoriti o sveopštem napretku kada deca žive lošije od roditelja. Četvrti razlog krije se u prostornoj dimenziji. Obrazovani i uspešni ljudi sve češće ulaze u brak sa onima koji žive u blizini, uglavnom u najrazvijenijim delovima metropola, dok se preostali takođe međusobno venčavaju i žive u nerazvijenim kvartovima malih gradova. Rezultat takve prakse, kako pokazuje istraživanje Instituta Brukings, jeste da su siromašni Amerikanci u najvećoj meri glasali za Trampa, dok su imućniji podržali Hilari Klinton. Istovremeno, stvaraju se velike zajednice ljudi bez budućnosti, koji žele da vrate vreme unazad. Godine 2008. američki predsednik Barak Obama vodio je „kampanju nade“ i poručivao da „verujemo u promenu“. Zbog njegovih mahom neispunjenih obećanja sada smo svedoci oživljavanja reakcionističke politike.

Autor je profesor u Školi uprave Herti u Berlinu