Vreme za popravku evra

Ovi nedostaci sve više čine da se njihov uticaj oseti i otežavaju finansijsku krizu. Proces je počeo u stvarnosti nakon propasti Limen bradersa, kada su 12. oktobra 2008. evropski ministri finansija uvideli da je neophodno da uvere javnost da nijednoj sistemski važnoj finansijskoj instituciji neće biti dozvoljeno da propadne. U odsustvu centralnog trezora, zadatak je pao na nacionalne vlasti. Taj aranžman stvorio je odmah nekoliko finansijskih kriza u novim članicama Evropske unije koje se još nisu priključile evru. Na kraju, to je povećalo tenzije unutar evro zone.

Izmami novac susedu

Većinu kredita u novim članicama odobrile su banke iz evro zone i veći deo duga domaćinstava denominovan je u stranim valutama. Dok su banke evro zone tražile zaštitu u matičnim zemljama povlačenjem kapitala iz drugih zemalja, istočnoevropske valute i tržišta obveznica našli su se pod pritiskom, njihove ekonomije su opale, a sposobnosti domaćinstava da otplaćuju pozajmice su smanjene. Banke sa velikom izloženošću prema istočnoj Evropi našle su se u problemu sa bilansima stanja. Individualni kapacitet država članica da zaštite svoje banke došao je pod znak pitanja, dok je razlika u kamatnim stopama različitih državnih obveznica počela alarmantno da se povećava. Povrh toga, nacionalna regulatorna tela, u pokušaju da zaštite svoje banke, nesvesno su se uključile u politiku „izmami novac susedu“. Ali, to doprinosi unutrašnjim tenzijama. U isto vreme, finansijska kriza je uverljivo demonstrirala prednosti zajedničke valute. Bez nje, neke članice evro zone bi se našle u istim teškoćama kao i istočnoevropske države. Kao što jeste, Grčka je manje pogođena od Danske iako su njeni ekonomski pokazatelji mnogo lošiji. Evro bi mogao da bude pod pritiskom, ali je ovde da ostane. Slabije članice sigurno će se držati evra; ako postoji bilo kakva opasnost, ona dolazi od najjače članice, Nemačke. Stav Nemačke prema finansijskoj krizi je u neskladu sa većim delom sveta, ali lako je razumeti zašto. I dalje je traumatizovana sećanjem na tridesete godine, kada je galopirajuća inflacija u Vajmarskoj republici dovela do uspona Hitlera. Dok ostatak sveta prepoznaje da je način za borbu protiv kolapsa kreditne aktivnosti proširenje monetarne baze, Nemačka se protivi bilo kakvoj politici koja bi mogla da nosi seme inflacije. Povrh toga, dok je Nemačka uporan pobornik evropskih integracija, razumljivo se opire da postane duboki džep koji finansira spašavanje u evro zoni.

Obveznice kao spas

Situacija vapi za institucionalnim reformama i Nemačka bi imala koristi od toga kao i druge članice. Stvaranje tržišta državnih obveznica evro zone donelo bi momentalne koristi, paralelno sa ispravljanjem strukturnih nedostataka. To bi, na jednoj strani, dalo poverenje u spasavanje bankarskog sistema i omogućilo dodatnu pomoćnovim i najranjivijim članicama EU. Na drugoj, to bi poslužilo kao finansijski mehanizam za koordinisane kontraciklične fiskalne politike. Pravilno strukturirano, to bi ublažilo strah Nemačke od zavlačenja drugih država u džep. Tržišta obveznica i zapisa evro zone bi dopunjavala, ali ne bi zamenjivala tržišta državnih obveznica individualnih članica. Bila bi pod kontrolom ministara finansija evro zone. Regulacija finansijskog sistema bila bi stavljena u ruke Evropske centralne banke, dok bi zadatak garantovanja i, kada je potrebno, spasavanja finansijskih institucija pao na ministre finansija. To bi stvorilo jedinstven i dobro podržan finansijski sistem unutar evro zone. Čak bi i Velika Britanija, koja se bori sa preobimnim i loše kapitalizovanim bankarskim sistemom, bila u iskušenju da se priključi. Obveznice evro zone mogle bi da budu iskorišćene kao pomoćnovim članicama EU koje se još nisu priključile jedinstvenoj valuti. Mogle bi da posluže i da povećaju kapacitet EU kao zajmodavca iznad sadašnjih mandata Evropske investicione banke i Evropske banke za obnovu i razvoj. Tada bi EU mogla da finansira investicione programe koji kombinuju kontracikličnu funkciju sa važnim evropskim ciljevima kao što su energetska mreža, mreža gasovoda i naftovoda i javni radovi koji donose zapošljavanje u Ukrajini. Sve te investicije pomogle bi razbijanju zavisnosti Evrope od Rusije. Prigovor da bi im trebalo previše vremena da bi imale kontracikličnu svrhu može da bude odbačen tvrdnjom da će verovatno i recesija trajati veoma dugo.

Dva teška pitanja treba rešiti – alokacija tereta duga među članicama i relativna glasačka snaga različitih ministara finansija u evro zoni. Nemačka bi tretirala postojeće pretpostavke, tj. budžet EU i kompoziciju ECB, kao nefer i neprihvatljive. Iako će se mnoge članice isprečiti prihvatanju rešenja koje menja unutrašnji balans snaga EU, neki ustupci će biti potrebni kako bi se Nemačka dovela za sto. Obično je potrebna kriza da bi se došlo do kompromisa, ali kriza sada narasta i što pre se to reši biće bolje.

Autor je predsednik Soros fond menadžmenta