Od velikog „točka“ do velikog akvarijuma – srpski „Nju dil“ ili Vučićeva „Potemkinova sela“: Šta je sve predsednik najavio?

Jedni plan o investiranju 12 milijardi evra u narednih, manje od četiri godine nazivaju srpskim Nju dilom, po ugledu na veliki program javnih radova koje je sproveo američki predsednik Frenklin Ruzvelt kako bi izvukao ekonomiju iz Velike depresije s početka tridesetih godina prošlog veka.

Drugi u ovome vide tzv. Potemkinova sela, nazvana po ruskom vojskovođi Potemkinu koji je nakon Rusko-turskog rata po Krimu postavljao pored puta kulise kuća i sela kad je tuda prolazila carica Katarina Druga, kako bi oblast pod njegovom upravom izgledala napredno.

Najveći deo projekata u okviru ovog plana odnosi se na pripremu specijalne izložbe Ekspo 2027 i Nacionalnog stadiona.

Na lokaciji u Surčinu planira se izgradnja linijske infrastrukure vredne 198 miliona evra koja uključuje bulevare, gasovod, toplovod i hladovod. Takođe će biti sprovedene i elektrenergetske instalacije, kao i komunalna infrastruktura.

Biće izgrađeno i 1.500 stambenih jedinica, a Železnica će izgraditi 18 kilometara dvokolosečne elektrificirane pruge Zemunsko polje – Aerodrom Nikola Tesla – Nacionalni stadion pa će se od centra grada do aerodroma stizati vozom za dvadesetak minuta.

Tu je naravno i izgradnja stadiona od 52.000 mesta za koji je Vučić ocenio da će biti najlepši u Evropi pored Realovog. Stadion bi trebalo da bude gotov do jeseni 2026. godine.

Sadržaji koji se prave za Ekspo ne ograničavaju se samo na lokaciju u Surčinu, pa je najavljena izgradnja muzejske četvrti, Prirodnjački muzej kod Muzeja savremene umetnosti, zatim koncertna dvorana, odnosno zgrada Filharmonije, pa i veliki akvarijum kod hotela Jugoslavija.

U obraćanje javnosti predsednik je ubacio i more drugih projekata od kojih su neki u izgradnji već godinama, poput glavne železnice stanice u Prokopu koja bi trebalo da bude otvorena za dva meseca, kao i autobusku stanicu u Beogradu do 2025. godine.

Zatim je najavio prepuštanje prostora na kom je Sajam preduzeću Beograd na vodi, pozivajući se na ugovor. Na toj lokaciji ostaće Hala 1, a biće napravljen i – točak. Ostaje da se vidi da li će točak doživeti sudbinu jarbola od 100 metara koji, moglo bi se reći srećom, nije realizovan.

Najavio je Vučić i premeštanje Starog savskog mosta na Dunav, koji će spajati Zemun sa Velikim ratnim ostrvom, ali i izgradnju novog, savremenog i nečujnog mosta preko Save.

Stari železnički most biće preuređen u pešački most.

Naravno, jedan od najvećih projekata ne samo u Beogradu već i celoj Srbiji je izgradnja metroa, a Vučić je obećao da će prva linija biti završena pre kraja 2028. godine. Ovo nisu svi projekti koje je Vučić pomenuo juče.

Da je podrška ekonomskom rastu jedan od važnijih razloga za ovakav investicioni bum može se naslutiti i iz izjava Vučića.

„Beograd nećete moći da prepoznate, biće jedan od najlepših gradova na svetu, ne samo u Evropi. Ovo će značiti ogroman skok za ekonomiju naše zemlje i doprineće snažnom rastu i zato je za nas važno da se borimo i radimo što više, svi zajedno, da budemo ujedinjeni i da predstavimo našu Srbiju na najbolji način i uveren sam da ćemo u tome uspeti“.

Glavni ekonomista Libeka, Mihailo Gajić smatra da Srbiji nije potreban Nju dil.

„Mi nismo u recesiji pa da su nam potrebni građevinski radovi da nas izvuku. Imamo ekonomsko usporavanje, ali to je posledica loše poslovne klime i slabe nemačke industrije od koje u dobroj meri zavisi i naša industrija. Ako gledamo tržište rada u građevini, mi već sada uvozimo građevinske radnike, tako da se neće povećati naša zaposlenost, već više stranaca koji će dolaziti.

Uticaj na BDP biće kratkoročan, samo u godini u kojoj se izvode radovi“, objašnjava Gajić.

S druge strane, uvek je pitanje kako će se finansirati toliki projekti ili odakle nam 12 milijardi evra.

Gajić kaže „sve je moguće“, ali upozorava da se mi sada zadužujemo o znatno višoj kamatnoj stopi nego ranije. Takođe postavlja se pitanje ne samo finansijskih već i administrativnih i operativnih kapaciteta da se toliki projekti sprovedu u tako kratkom roku.

„Tih 12 milijardi evra do početka Ekspo-a faktički znači da bi od 2024. zaključno sa 2026. godinom ulagali po sedam odsto BDP-a godišnje, uz sve ostale projekte koji se radi u Srbiji. Mi sada računajući i republiku i lokalne samouprave i javna preduzeća jedva ulažemo sedam odsto BDP-a. I da obezbedimo finansiranje upitna je sposobnost države da toliko projekata realizuje u tkao kratkom roku, a i pitanje je da li će drugi projekti zbog toga da trpe“, skeptičan je Gajić.

S druge strane, ističe on, nesporno je da su neki od projekata potrebni i bez Ekspo-a, kao na primer železnica do aerodroma, ali upozorava i na moguće negativne posledice brzolpletosti.

„Ne samo da ćemo ove projekte otplaćivati decenijama, već i kada ih jednom napravimo neće biti lako popraviti ih“, napominje on.

Gajić ukazuje i na političku pozadinu ovako gromoglasnih najava, posebno u vezi sa projektima u Beogradu.

„Imamo situaciju da je rejting SNS u Beogradu mnogo niži nego u ostatku zemlje. Već dugo traju protesti protiv nasilja, ispostavljaju se politički zahtevi. Ekspo i program izgradnje mogu biti delimično motivisani i željom da s epovrati poverenje u gradsku vlast i da se opoziciono orjentisani birači bace u apatiju, a neodlučni da kažu „pa bar se nešto gradi“, zaključuje Gajić.

Božo Drašković, profesor na Fakultetu za primenjenu ekologiju Futura podseća da do sada nismo imali prilike da vidimo ozbiljnu studiju za projekte koje su promovisali Aleksandar Vučić i Ana Brnabić, pa „se javlja opravdana sumnja da se radi o Potemkinovim selima“.

On ocenjuje da će novac za te projekte skoro sigurno doći od zaduživanja i opterećivanja budućih generacija.

„Već nam je dug za poslednjih 10 godina povećan za 20 milijardi evra. Pri tome gradnja nacionalnog stadiona je neproduktivna investicija, gledano i kratkoročno i dugoročno. Toliko imamo prečih stvari od stadiona, posebno jer je fudbal kod nas loš, loša nam je liga, dva kluba finansira država, a ostali propadaju. Meni liči na to da se radi o potrebi da promoviše sebe i stvara privid progresa, a na kraju će nas puno koštati u dugovima koji će ostati“, smatra Drašković dodajući da je bolje da je za pola milijarde umesto nacionalnog stadiona napravljena hidrocentrala.