Vučić se zabrojao, nijedna cifra o platama u vojsci mu nije tačna

Podatak, međutim, nije tačan čak i kada se zanemari greška u računici, prema kojoj navedena plata nije porasla 70 već 62,07 odsto. Pritom, to i nije tačna zarada ovih kategorija. Na sajtu Ministarstva odbrane stoji da je u oktobru ove godine, desetar primao 55.110 a razvodnik 52.321 dinar. Ni prosek od hiljadu evra nije tačan – zvanična prosečna plata vojnih lica je 74.339 dinara.

– Evidentno je da ljudi koji upravljanju Ministarstvom odbrane u poslednjih nekoliko godina obmanjuju i srpsku javnost i predsednika kao komandanta Vojske. Demantuje ih i sopstveni sajt, iako tvrdimo da su i ti podaci za 10 do 15 odsto „naduvani“. Ali, sve izgleda još lošije kada se poredi sa ranijim periodima. Možemo da uzmemo primer jednog podoficira u činu stariji vodnik prve klase, on je u julu 2008. imao platu oko 40.000 dinara ili po tadašnjem kursu 510 evra, dok danas isti starešina prima oko 68.000 dinara, odnosno 578 evra. Za ovih 13 ili 14 godina, zarada mu je uvećana za samo 68 evra, oko 12 odsto ne računajući to koliko je i taj rast „pojela“ inflacija. Takođe, po zvaničnoj statistici, prosečna plata u Srbiji u septembru ove godine za javni sektor iznosila je 72.235 dinara, a više od 80 odsto pripadnika vojske je ispod tog proseka – kaže za Danas Novica Antić iz Vojnog sindikata Srbije i dodaje da se ne mogu samo kod pripadnika Vojske računati sva primanja jer se novac za regres i topli obrok, koji se u Vojsci i ne prima, ne prikazuje kao deo plate kod profesora, lekara ili drugih iz javnog sektora.

Antić kaže i da nabavka opreme, oružja i oruđa u vrednosti od 1,25 milijardi evra u narednih pet godina, koju je Vučić najavio u Nišu, nije prioritet u ovom trenutku. Zbog osetnog odliva kadrova država bi urgentno morala da se pozabavi ljudskim resursima, jer tolika tehnika i helikopteri neće mnogo vredeti ukoliko nema dovoljno pilota ili osoblja koje opslužuje sve to naoružanje.

I Nikola Lunić iz Saveta za strateške politike tvrdi da toliko ulaganje u vojnu opremu nema previše smisla.

– Operativna sposobnost a time i nabavka naoružanja kao i sve ostalo uključujući i obavezno služenje vojnog roka, donosi se u skladu sa procenama bezbednosne situacije. Naša strategija nacionalne bezbednosti, strategija odbrane nema indikatore da nam preti nekakva ratna opasnost u skorije vreme. Veća opasnost su hibridne pretnje, znači dezinformacije, psihološke operacije i obaveštajni uticaji u zemlji. Prema tome, sasvim je suludo da u situaciji kada vam kultura odumire, zdravstvo kolabira u sistemu pandemije a očekuje nas, hipotetički, verovatno i neki novi virus, vi ulažete tolike pare u naoružanje a ne u ljude. Naš sistem odbrane vapi za motivacijom ljudi a ne za tehnikom – ističe Lunić.

Prema rečima vojnog analitičara Aleksandra Radića neophodno je da postoji balans između tri domena – materijalnog, ljudskog i infrastrukturnog.

– Ako kupujete novu tehniku morate imati jasnu viziju ko će da radi na njoj, da je održava. Ne možete da kupujete avione a da nemate dovoljno pilota niti hangara, jer savremene letelice traže uslove za održavanje. Preko toga se prilično ravnodušno prelazi, navodno se „o tome brine“, iako mi nemamo podatke niti možemo da analiziramo način na koji se vojska razvija. Činjenica je da ima zastarelu tehniku, uglavnom iz perioda bivše Jugoslavije, istrošena je, istekao joj je limit eksploatacije, propisani vremenski period korišćenja, ali zna se i da stanje ljudskih resursa nije nikad bilo gore. A to je za državu marginalna tema – kaže Radić.

Slaže se da aktuelni sistem demotiviše ljude a o tome dovoljno govori činjenica da država od sopstvene javnosti skriva podatak koliko imamo vojnika. Pri tom, te iste, „poverljive“ podatke, po proceduri svake godine dostavlja OEBS-u, zemljama u okruženju, Hrvatskoj, BiH, Crnoj Gori, Makedoniji… Prijavljujemo i stanje tehnike, promene rukovodećeg kadra od komandanta bataljona pa naviše.

– Ako svima date podatke a krijete ih od domaće javnosti, jedini zaključak je da se bojite da ta javnost shvati kako je broj vojnika znatno ispod potreba. Uz to, nemamo nikakav uvid šta se nabavlja, od decembra 2016. nismo čuli za tender kao termin, niti smo dobili bilo kakvo obrazloženje zbog čega je nešto potrebno. Sredstva se kupuju na jedan potpuno zamagljen način, mimo svih standarda koji važe u EU i drugim zemljama, čini se i mimo vojske, jer iako se pominju neki planovi, dobro se zna da ih kreira samo jedan visoki funkcioner u Ministartsvu odbrane. Tako će sredstva za koja je dat veliki novac služiti samo za prikazivanje na raznim smotrama – zaključuje Radić i dodaje da u trgovini oružjem nema industrijske razmene a sve zemlje u tranziciji su sklapajući ugovore o kupovini, tražile da se 100 ili 250 odsto te vrednosti kompenzuje nabavkama iz njihove proizvodnje.

Ko se za šta pita
– Očigledno je da određeni ljudi, bliski trgovcima oružjem, a koji se danas najviše pitaju u Ministarstvu odbrane, zloupotrebljava svoj odnos sa vrhom države. Imajući u vidu sve afere sa sadašnjim ministrom odbrane ali i njegovim prethodnikom, sve navodi na sumnju da je posredi nekakva korupcija. U pitanju su nabavke vredne milione evra ili dolara koje niko u Srbiji nije kontrolisao jer se sve vode kao poverljive. Veliko je pitanje kako su one poverljive ako o njima javno govore predsednik ili drugi državni zvaničnici. Ako javno kažete da ćete kupiti 30 helikoprtera i navedete koji su to helikopteri, ako kažete koliko ćete sistema „pancira“ ili „kornjača“ da kupite, šta je tu onda poverljivo? Prvo javno kažu šta će i koliko kupiti, a onda pod poverljivo stave koliko je plaćeno i pod kojim uslovima – objašnjava Novica Antić.

O platama, konkretno
Prosečna plata generala u Vojsci Srbije je, prema podacima sa sajta Ministarstva odbrane, 186.408 dinara, oficira 102.028, podoficira 72.851 dok je prosek za profesionalne vojnike 54.573 dinara.