„Moramo da radimo više“: Vučićeva poruka radnicima koji imaju najviše radnih sati u Evropi

Osim toga, dodao je da treba da stignemo Evropu i da „možemo to da uradimo“.

Ipak, ako pogledamo podatke Eurostata o radnim satima na sedmičnom nivou, uočljivo je da ljudi u Srbiji rade značajno duže u poređenju sa istom Evropom koju „treba da stignemo“.

Radnici u EU su na poslu tokom 2023. u toku sedmice u proseku provodili 36,1 sat, dok su građani u Srbiji radili skoro šest sati duže, konkretno 41,7 sati nedeljno.

Ako pogledamo samo Evropsku uniju, najduže radne nedelje zabeležene su u Grčkoj sa 39,8 sati, Rumuniji 39,5, Poljskoj 39,3 i Bugarskoj 39, dok je Holandija imala najkraću radnu nedelju od 32,2 sata.

Srbija je rekorder po radnim satima i u odnosu na region, jer su Hrvati radili 38,1 sat, Bugari 39, Rumuni 39,5, Mađari 37,8, a zaposleni u BiH 41,4.

Stoga, nije najjasnije da li je predsednikova poruka upućena na dobru adresu, ili Vučić smatra da radnici u Srbiji nisu dovoljno produktivni.

Međutim, prema rečima Dragoljuba Rajića iz Mreže za poslovnu podršku, u Srbiji nije problem u količini rada, jer je to merljiva kategorija, a u slučaju naše zemlje podaci pokazuju da imamo mnogo veću produktivnost nego pre 10 godina.

„Takođe, broj radnih sati je značajno povećan u odnosu na evropski prosek. To znači da ljudi u Srbiji dovoljno rade, ali da država treba, posle 20 godina obećavanja, da smanji opterećenja zarada, da bi ti ljudi osetili da imaju normalna primanja za količinu posla koji obavljaju. Poreska opterećenja zarada u našoj zemlji su takva da onemogućavaju poslodavcima da rad adekvatno plate. Nije poenta u količini, već u tome koliko su stimulisani da rade i zašto napuštaju Srbiju“, poručuje Rajić.

On dodaje da Srbija takođe treba da odluči da li želi da bude Evropa ili želi da bude Kina.

„U Kini postoji samo pet dana godišnjeg odmora i radi se prosečno 46 sati. Osnovno pitanje je zašto nas neko pretvara u to što ne treba da budemo. Ključno je da resurse koje imamo kao zemlja, kako intelektualne tako i fizičke, iskoristimo tako da ostvarimo neku vrstu ekonomskog napretka i blagostanja. Stoga, politika države treba da bude stimulativna prema privredi, kako bi ona mogla da se razvija, posebno grane koje imaju potencijal za to“, ukazuje naš sagovornik.

Da produktivnost ne zavisi isključivo od radnika, već i od brojnih drugih faktora, podvlači Sara Bradaš iz Centra za demokratiju.

„Nisu radnici odgovorni za produktivnost, nego poslodavci. Produktivnost se povećava ulaganjem u ljude i ulaganjem u tehnologiju. A kod nas se jako malo ulaže u razvoj, istraživanja i tehnologiju. Hajde tu da se poredimo sa Evropom, onda bismo videli da se nalazimo na dnu. Mi smo jedna od zemalja u kojoj poslodavci najmanje ulažu u istraživanja i razvoj i u novu tehnologiju“, kaže ona.

Kako slikovito objašnjava, neko može zaposliti mnogo radnika da kopaju kanal kašičicom, a može za to koristiti i bager, pa je jasna razlika u produktivnosti koja zavisi od tehnologije.

„Stalno imamo prevaljivanje na one koji nisu odgovorni u tom lancu, a nebavljenje onim što je suštinski. Naša zemlja nema plan razvoja, sve ide ad hok. Umesto da planiramo razvoj u određenim oblastima, čime bismo mogli da imamo produktivne radnike i bolje plate, pa i bolji životni standard. A ovakve izjave samo su rezultat neznanja i animoziteta prema radničkoj klasi u ovoj zemlji“, ističe Bradaš.

Željko Veselinović iz sindikata Sloga, podseća da u svakom proseku ima neko ko ga „vuče“, a da je u slučaju Srbije to uglavnom radna snaga iz privatnog sektora.

„Ako pogledamo zaposlene u privatnim firmama, zdravstvu i prosveti, oni rade duplo više nego svi ostali zajedno. Njihov prosek je sigurno veći od 41,7 sati i oni su ti koji dižu prosek. Sa druge strane, imamo partijske upošljenike u javnom sektoru, gde je zaposleno na desetine hiljada ljudi koji ne rade ništa, pa sa te tačke gledišta nismo dovoljno produktivni. Danas imamo situaciju da u JKP i državnim upravama ima više zaposlenih nego stolica, a produktivnost ne postoji“, kaže Veselinović.

Stoga, napominje on, predsednikova poruka trebala bi biti usmerena državnim institucijama, ali ne računajući zdravstvo i prosvetu.

„Jedan deo Srbije, koji stvarno radi nešto produktivno i koji se bavi konkretnim stvarima, radi mnogo više nego što treba da radi. Ti ljudi su namučeni i rade pod neverovatno lošim uslovima, na ekstremno visokim temperaturama. Oni ne mogu da rade više, jedino do bolovanja ili izdisaja. Upravo oni čuvaju zemlju i drže je da do neke mere funkcioniše. Zato u javnim službama, ne samo da bi trebalo da rade više, nego bi trebalo da počnu uopšte da rade, jer su mnogi zaposleni fiktivno da botuju ili obavljaju partijske aktivnosti“, zaključuje Veselinović.